Taj dan ranog lita drugačiji je od svih drugih iz tog dila godine. Ne samo za to što vremenski najduže traje, već zato šta će se tu noć sjajit brda i glavice cilog nan mista, i svih mista oko našega. Čim sunce uteče tamo put Mosora, i judi se sa živinon vrate iz poja, stanu se skupjat drva, trišćice, grane i slagat na rpice na dvoru ispred kuća. Čim to bude gotovo skupe se dica na ledini di će gorit najveća vatra od cilog komšiluka. Razletaju se i svako od nji' nosi nešto, pa baca na veliku rpu, koja će se zapalit, kad padne mrak, oko devet uri. Kad je sve spremjeno, svi idu kući večerat i zapalit vatru isprid svoje kuće, pa će se unda vratit. I neće se vratit samo oni, jer kad ta velika vatra stane gorit, skupit će se cili komšiluk: dica, cure i momci, oni stariji i skroz stari ...

 Neki od nji palili su vatru u poju taj dan, da sv. Ivan Svitnjak i tamo “poviri”.Dica gledaju u vatru, čude se i vesele, stariji su sili na zidić pa pripovidaju kako su i oni skakali, kad su bili ko mi; sićaju se tako svega i smiju se.

Momci i cure će prvi priskakat. Čin vatra malo mola, onaj najhrabriji će povikat: “Od Ivana do Ivana gre, gre, da me noge i glava ne zabole!”, uvatit će zaleta i priskočit, pa još dva puta tako.

Ove godine Mate oće prvi priskakat, ali prije nego šta proleti kroz vatru neko od ovi stariji mu je reka da stavi bokun kape na glavu, da ne izgori kosu. Kasnije su za njin priskakali i drugi, a kad se vatra smanjila, unda su priskakali svi redon, do kasno u noć, dok se velika vatra nije skroz istrnila.Niko se ove godine nije sudario, niko izgorio kosu, niko izgubio šlapu u vatri ... A znalo se i to događat! Završio je tako dan uoči sv. Ivana Svitnjaka, za mene dan od najlipšeg običaja iz mog mista.

Jedan veliki pjesnik opisao je to ovako:

“Preko rijeke bukti plam,

gori paprat, gori panj, 

Oj, Ivanje, oj, Ivanje,

gori paprat, gori panj...”  (S. Jesenjin)  
  

Zov rodnih ognjišta, 2000. br.2 (11)