U prošlom broju našeg lisa “Zov rodnih ognjišta” pročitala san štivo što ga je pisa Jozo Kovačić pok. Ine. Jozo i ja smo vrsnici. Bili smo dobri đaci. Jozo je lipo opisa naše Sovujeve mlinice. Kako su radile, kako su ih popravjali, kako se dililo ujam. Napomenuo je, da se javi ko zna još nešto više o tomu.

   Ja ću van kazat ono što budem znala. Moj je otac Ante bio mlinar. Tako se ja od ditinjstva svega sićan. Moj did Ivan zvani Puškota[1] ima je tri sina: Jozu, Antu i Vicka. Njegov brat Stipan zvani Zorica[2] ima je pet sinova: Ivana, Mišu, Stipu, Juru i Matu. Ivan i Stipan naslidili su od svoga oca Joze zvanog Agarija[3], koji je bijo moj prandid, Gornju mlinicu, onu od istoka. Kad je on umro, sinovi se podiliše.

            U Zorice, kako rekoh, pet sinova, u dida tri, tako ih je skupa bilo osam partenika. Još su primili sebi Tomu Sovulja pok. Mate[4] ko devetoga. On je pomaga njima graditi Koše. Tako bi mog oca, Jozu i Vicka došlo dvi nedije dok bi njih jedna. Pa su se redali kako bi koga došlo. Kad bi subota završila, jedni drugima daj kjuč. Mlin bi mora bit čist, "podasičen". Ono čin i/h/ se "podasicalo" zvali su sočivice.

   Uzimali su ujam od 20 kila - jedno, od 100 kila - pet. Donja mlinica bila je Kebića[5], nji/h/ su bila četiri brata: Jozo zvani Jokala, Marko zvani Kuješa, Ante zvani Antala i Ilija zvani Cindro. Kogod je mlijo doli, kogod gori. Oni bi navečer donili brašno, izmišaj, podili, na kantar izmiri. Digo bi bilo više, digo manje. Mi smo o tome živili.

            Nakon rata još se niko vrime mlilo, a onda ode sve. Oni su tražili oštetu, ne znan di, ali u elektrani, ali u općini. Ništo je odobreno novca. To je došlo u zadrugu. Oni su uzeli novac da će s njim sagraditi Dom, da će se Dom zvati Stipe Sovulja koji je zapaljen u Lovreću.

    Kad san bila mala ja san često doli pazila živinu. Povirila bi ocu kako se meje. Kad je krupno spusti, kad će pristat, gori u žlib metni drvo.

   Sad ću van nešto kazat o Mlinici. Kad bi bilo vrime žetve, bilo bi više mliva. Kad bi doša mrak, morali bi nositi sviću i nešto za večeru. Nije unda bilo struje. Mi bi dica pazili živinu. Kad bi sunce zašlo, mi bi se kući spremali, okupaj se i čist kući. Kad bi bila Jokalina nedija on bi nas plašija: “Dica kući iza vidila. Doće Martin vukodlak i nike vile.” Moj bi mu otac reka, da ne plaši dicu.

  Ja se nikad nisan plašila. Samo se je Jokala uvik plašijo. Dva berekina, kad su znali da je njegova nedija i da će okasnit kući, stavili su dva velika kamena kraj Joze Alegića kuće. Na nji/h/ stavili stare robe, šćap u ruku, neku kapetinu, da je Martin ili vukodlak, jeli vila, ali sve od kamenja. Kad bi odili kući, Jokala oće uvik prvi. Kad su iđuć tako došli blizu Joze Alegića kuće, bijo je uzak put, a nije bilo struje ko sad. Jokala zavapi: “Ajme, vi dva brže! Evo Martin, jeli vila!” Ova dva ko da ne čuju. Znadu oni da je on plašivica. On baci sa ramena brašno na među. Nosijo je na ramenu torbicu, u njoj bronzinić i botiju što su večerali. Jokala viče: ”Martine, skloni mi se s puta!” Kamen se, dakako, ne miče. On torbon i bronzinićon i botijon u Martina. Puče botija i bronzin od kamen, pa njega poprska, a on biž vičući: “Ubio me Martin ali vukodlak!” I ona dva utekoše iza kuće. Nije cilu noć zaspa. Kad ujutro, ima je šta vidit. Dva velika kamena, botija i bronzinić razbijeni. Oni mu se stadoše rugat: ”Eto ti Martin, vile i vukodlak.” Nema više ni Martina ni vila ni višćica. To su sve bajke. Boj se živa, a ne mrtva.   

Unde na Jaži ima jedna pećina. Tu bi Ilija pleo konistre za brat trišnje i za druge stvari. Nije unda bilo sića ko danas. U Jaži je bila jedna velika ploča, na njoj bi prali robu.

   Ono veliko drvo Tatula - ispod nje mirina. Ja bi pitala oca: “Čije je to?” On je reka da je to Šitino. Je li, nije li, ja ne znan. Za Tatulu bi vezali konje i magarce, a ako bi ji bilo više - za koji grab.

A što se tiče stupe to je bila Ivana Buzdića[6].

On i žena mu Marija imali su konja. S njin bi odili svakog petka na Zadvarje, dovodili sukno prat, a drugi petak nazad vraćali čisto. Tako je stupa radila dan, noć. Rad su nastavila dica.

   Kad je pristala radit mlinica, pristala je i stupa. Dica išla po svitu. Da i nisu, to se više ne radi.    Mlini ne rade, ni stupe. Nema više čobana, ni koza, ni ovaca. Nema više ništa. A čobani kad bi pazili blago, stavili bi udicu pa ujutro na svakoj jengulja. Sad je došla Cetina mala, pa nema više ni ribe. Cetini se doć ne može. Puti zarasli. Sve drače i kupina. Niti ko iđe. Od cili Sovulja biće iđe par judi. Ima diko divlja svinja, judi ulove ...

Vrimena se minjaju, a judi, jedni odlaze, drugi dolaze. Samo je Bog od vika i zauvik, a sve drugo prolazi i odlazi. 

* Ovaj sastav rado uvrštavamo u rubriku "Narodni život i običaji", to više što je napisan našim domaćim govorom. U tom je tipično našem govoru tiskana priča Vukodlak (v 5. broj "Zova"). Podatke o rođenju, vjenčanju i smrti nekoliko pokoljenja mlinara i stupara Ivana dodao d. S. Kovačić.

[6] Ivan Sovulj sin Jurin i Antice Srdanović r. 15. XII. 1881. Vjenčan s Marijom Sovulj 22. IX. 1912. Umro 17. IX. 1941.

 Zov rodnih ognjišta, 1998. br.2 (7)