Prošli put san van priča' o Stevi pa san reka' u ovon broju nastavit', jerbo ima toga još. Pa, kako san ono reka', Stevo bijaše roba oko 35 godina. U jednoj akcije momak iz skupine lakše ranjen i Stevo ga odveo u sanitet. Ne bi ga on vozijo, ali nije ima 'ko drugi. A bila u sanitetu jedna Anka, jerbo nemože se rat vodit' bez žena, a nemože ni sanitet bez žena. Anka, cura, trijest godina, medicinska sestra. I što ćeš, Bože moj, planila 'jubav. 'Jubakali oni 6-7 miseci. A kako čovik žudi za obitelji, Stevo se oće ženit'. Anka nema ništa protiv. Kršten, pričešćen, krizman, zna sve, Kota' kum, može. Kada? Tada i tada. Sve ugovoreno. Prva subota u prosincu. Došla mu sestra i zet iz Škotske. Kako nije zna baš dobro protokol u crkvi, vojni kapelan don Petar napisa na papir tekst vinčanja, da bi Stevo moga naučit'. A, moš mislit', nije on ima vrimena za učit kako se oženit'. I tako oni prid oltarom u kapelici, njizi dvoje, kumovi, rodbina, a iza i vanka skoro cila postrojba. Don Petar radi svoj posa i dođoše oni do zavjeta.

 

- Papir, - kaže don Petar i podsjeća Stevu na tekst.

 

Maši se Stevo za džep izvadi papir i, kad mu je don Petar da znak, naš junak poč'e čitat':

- JA (IME) UZIMAM TEBE, (IME).

 

Vidi Stevo priko oka da kapelan maše rukon pa stade i upitno ga pogleda.

 

- Ime! – kaže don Pere.

- Ime? – u čudu pita Stevo.

- E, ime! – kaže don Pere, - reci ime!

- Dobro,- kaže Stevo, - može ponovo?

- Da, - kaže velečasni i klimne glavon.

- I onda opet Stevo čita: JA, IME, UZIMAM.

- Stani, - viče kapelan, - stani, reci ime, za Boga - kaže mu don Petar.

- Pa rekao sam ime.

- Ma reci svoje ime!

- Kako svoje ime? – pita Stevo.

- Pa, Bože dragi, reci: ja Stiv, uzimam tebe Anka…

- A tako. – Stevo će. Shvatio on u čemu je problem.

 

I reka je Stevo to bez problema. Oženio se, bio mali pir, bilo i bračno putovanje, sredijo kum. A nije Kota bio škrtac, spremijo on njizi u Zagreb. Došli oni dvoje u Zagreb, vojni hotel, navečer lipo pojili u restoranu i otišli leć'. Diga' se Stevo ujutro, nema Anke u krevetu. Skoči se on na noge, kad ona sidi na stolici obučena, kraj nje kuveri.

 

- Što je sad? - upita on.

- A što misliš? – pita ona?

- A eto mislin k'o i ti. – kaže Stevo. Diže se, navuče robu na se, vratiše ključ od sobe, kuvere u ruke i b'iž' nazad u postrojbu. A što će drugo, nego svak na svoj posa'.

 

A kako prošli put napisah, dobio, Kota' na poklon lipi samokres. Posveta: Ministar obrane RH, …. Nije mu baš triba, ali ga on pripasa. Lipi samokres: američki Glock 33, srebrne boje. Sidu oni za ručkon, Stevo ga svako malo tucne po pištolju. Odmaraju se, on ga potapka po pištolju.

 

- Ma, koji ti je đava, što me stalno tuckaš ?

- Ništa ništa. – kaže Stevo.

 

Iđu oni u akciju. Ovaj oda uzanj, pa ga svako malo tucne po pištolju.

- Ostavi me više na miru, dobit ćeš po čunjki.

 

Zalegli oni i gledaju konočalom. Tucne ga Stevo po ramenu pa će:

- Ej, da te pitam nešto Kota'.

- Govori.  

- Jesi ti napisa svoju oporuku.

- Zašto?- upita Kota'.

- Kako zašto! Pa možeš poginit'.

- Poginit'. Nu, pa mo''š i ti. – kaže Kota'.

- Mogu, ali možeš ti prvi.

 

Pogleda Kota u nj.

- A zašto ja prvi?

- Pa ako pogineš, da ja mogu uzest pištoj. Vidi kako je lip, šteta da kogod drugi uzme.

Okrene se Kota' i udri šakan po njemu. Gledaju ovi, što in je. Kota' ga tuče, a Stevo pokrijo glavu rukan i cereka se.

 

Popuškarali se, napravili posa i sad se triba izvuć. Prikovali ih Srbi na nikom uzvišenju, triba se priko 50 tak metara duge čistine izvuć' prema našim položajima. Pribacili se sritno svi, ostala zadnja naša dva junaka. Praše Srbi iz svih oružja, zaglušilo uši, a nemo'š glavu podignit'.

- Ti prvi.- viče Kota'.

- Oću, ali daj mi pištolj.

- Ma daj ne z..., ajde, ja ću poza tobon.

 

Ali neće Stevo trči, nego leži i čeka. Digne se Kota', potrči, dođe do pola, zajauče i pade.

- Što je, - viče Stevo, - možeš.

- Ne mogu, u noge me udrilo.- viče Kota'.

- Uh, baš dobro. Ajde sad mi baci pištolj, - viče Stevo. - Pištolj mi baci.

- A-a-a-a, - viče Kota' od bolova -, ubit' ću te ludi Škote.

 

Zaleti se Stevo do njega, podvati ga podpuzu, pribaci priko sebe i malo puzanja, malo skakutanja, Kota' jauče i beštima, kako neće kad boli, prođoše oni priko čistine i uđoše među kamenje. Sad je bilo lako. Udvoje u kampanjolu, sanitet, pa u bolnicu.

Prošlo dvadesetak dana. Naš se Kota oporavlja u bolnici. Stigli momci u posjet. Ispozdravljali se.

- Hvala što si me spasio, - kaže Kota' Stevi.

- Nisam ja spasio, to san se ja pokrio da me ne pogode. A nebi ni iša, bio bi te ostavio tamo, nego mi je bilo ža' lipog pištolja.

 

Niti 2 dana od toga, pobiga Kota' iz bolnice i doša u postrojbu. I opet ista priča: lipi pištoj, lipi pištoj …

- Kud me đava donijo, moga san bit' miran u bolnici. Ovi će me Škot izludit' – bisni Kota'.

A Stevo ne popušta. Kad god ovi blizu njega, potapše ga po pištolju i «Bit će moj kad-tad». Dosadilo, Kota', skupi momke, reče par rečenica, skide opasač s pištoljem i darova Stevi sve skupa. Uzejo Stevo opasač, zapejo oko pasa, izljubijo zapovjednika, svi skupa pljeskali i na kraju on platijo piće.

 

I onda, kako to nerijetko biva, sudbina čitav život izokrene naopako.

Anka je prešla u sanitet ZP. Vraćajući se iz Zagreba poginila je u prometnoj nesreći blizu Brinja. Vozač zaspa, slučajno ih našli neki lovci nakon 3 dana. Pokopaše Anku. Od vinčanja prošlo malo više od dva miseca.

Stevo je teško podnijo Ankinu smrt, ali je nakon sedam dana doša' u postrojbu i stavio se na raspored. Kota' ga je drža' uza se, nije mu da ić' nigdi. K'o da je zna'. Nakon dva dana akcija. Nije tribalo bit' ništa opasno. Izviđanje prednje crte. Ali, nema toga, 'oće Stevo ić' i gotovo. Poša i Kota' do naših položaja. Rano ujutro, nije ni svanulo, momci se penjali na uzvisinu između naših i njihovih položaja. Stevo opasa pištolj, iđe prvi i stalno ga tapša i miluje. Srpanj devedeset i neke, oko pet ujutro, zakačio je protupješačku odskočnu. Samo je viknijo «šit». Ostala dvojica su lakše ranjena. Čim je grunilo Kota' je zna što se dogodilo. Momci iz zaštitne skupine su potrčali. Četnici se nisu snašli, ona dvojica spustili Stevu do naše crte, ubacili u kampanjolu i pošli prema sanitetu. Nisu oni ni stigli u sanitet, već je stigao helikopter. Bolničarka ga je prihvatila i pokušala imobilizirati. Ali, vidila je ona što se dogodilo, imala je iskustva. Nažalost nije joj bio prvi. Dok mu je kidala košulju pokušavajući smanjiti krvarenje, uhvatio ju je za ruku, nježno privio k sebi i šapnuo u uho: „Polako darling, samo ne diraj mi pištolj.“

 

Umro je u helikopteru, prije nego su sletili u Split. Ležeći na nosilima desna ruka mu je uz bok držala futrolu s pištoljem. Sahranjen je nakon dva dana uz vojne počasti na gradskom groblju Lovrinac. Kota' je nakon pogreba nestao. Vratio se nakon 7 dana, razdužio i još s nekim momcima otišao u Hercegovinu.

1998. godine je Stevina obitelj zatražila prijenos posmrtnih ostataka u Škotsku. Počiva u obiteljskoj grobnici, u jednom mjestašcu sjeverno od Glasgowa. Skupa s njim počiva i pištolj, Glock 33, srebrne boje, s posvetom Ministra obrane.

 

 

19. 3. 1992. Požar na Turjači

20. 3. 1993. Obrasci za činove. Post i nemrs.

26. 3. 1993. Ručak: fažol s mesom - pokvareno.

03. 4. 1993. Mi po Baljcima pedesetak, oni nama vratili pedesetak i još dvista.

10. 4. 1993. Sišla posada iz Pasaca, bakalar po kiši, Omiš 20.30.

 

Čovik

 

Zov rodnih ognjišta, 2008. br.2 (27)