KUMPARAN I PRIČA O PET DUKATA

Dukat drugi – da pravda bi dovršena

Tako tražeć one trgovce da njin ostavjene dukate vrati dođe Luka Margeta u Žeževicu, prolazeć krčevinama žeževačkin siti se šta mu stariji pripovidaše kako Žeževica dobi ime: „ Turci popališe selo da na njemu ne osta ni kamen na kamenu, nasta takvi palež i žar da je tri dana i tri noći sve gorilo i dimilo, ne osta ništa živa nego samo pusta zemja sažežena, tako ovo selo od tog doba dobi ime Žeževica, i tako osta sve do dan danas“.

Proša je ispod glavice Orje i prikrsti se, na njoj je grobje i lipa crkva svetoga Jure mučenika. U selu mu rekoše da nikakvi trgovaca ovda već misecima bilo nije, ali neka se zaputi u Imotski, jer u Imotski vode puti tgovački.

U Žeževici uzme ništo rane za puta, ko zna šta ga još čeka, a glad putu nije dobar drug. I odma pođe daje, nije tijo gubit vrimena, do Imotskoga je dosta puta i ako ugleda grada još danas za vidila bit će dobro.

Prođe Grabovac, ostavi za sebon stada ovaca di lutaju po kamenitoj i plitkoj zemji i šta među prižeglon travon tražu koji zelen i izamlađen list, i tanka čvorata stabla grabovine šta su digdi među kamenjn našla šaku prosijane zemje i tu se usadiše.

I nije ta zemlja grabovačka vridna koliko vridi, nego je vridna koliko daje, a tomu Božjemu stvorenju na njoj daje puno i daje sve.

Pa prođe između brda Sidoče i Orjače, u sumraku lipa jesenskoga dana ispod brda ugleda male kamene kućice, a unaokolo vrtače, doci i škrape, Luka Margeta je doša u Medov Dolac.

Dođe u Matkoviće pitajuć di more zanoćit, di ga je voja rekoše mu, pojate su velike, pa neka sam nađe di mu je mekše i najlipše.

Bilo je već kasno, a on dobro umoran od puta, nešto pojide, ispere grlo dobrin vinon šta ga je još od kuće ponijo, pa pođe na počinak, misleć u sebi kako će sutra, kad se odmori i kad dan bude prida njin raspitat se i potražit one trgovce da jin ostavjene i zaboravjene dukate vrati.

U pojati mirisla trava, učini mu se da dosad nigdi takvi mirisa ćutijo nije, bila su to trave likovite i mirisne sa Medovdolački poja, šta su resle na plitkin i ociditin kosištima i di su uz rosu po vas dan pile snagu sunca, da urode mirisima kako malo di ima.

Kažu da je od svi ti pusti trava što ovde restu najboji, nalikovitiji i najslađi med, pa zato ovo misto i prozvaše Medov dolac.

Oboren umoron od duga puta i opijen nepoznatin mirisima pokošene trave mladi klesar Luka Margeta u Matkovića pojati doskora zaspe.

Klesarov san

U tu slatku i čudesnu mirisu likoviti trava sa poja Medovdolački Luka Margeta usne san.

Sanja kako snažne ruke klesara klešu velik kamen, da grubu i veliku kamenu izmine lice, ali tvrd je to kamen bio, klesar je čekićon sve jače tuka tvrdo sivo-modri kamen, a uokolo vrcaju komadi kemena i dikoja iskra pa se brzo ugasi.

Klešu marne ruke klesara grubi kamen Medovdolački, a okolo vrcaju komadići istoga tvrda i oštra kamena, pa lete daleko, daleko od mista na kojemu su isklesani.

Padaju kamenja i ostaju tamo daleko, daleko od mirisne i ilikovite trave sa Medovdolački poja, daleko od Brda, Gradine, Rančuše, stećaka, stari Gomila,vrtača, dolaca, Bunara u Orljači, kamenica, guvna, kameni kuća i kućara, ostaju tamo di se ne čuje zujanje Medovdolački čela što rade najslađi i najlikovitiji med, di se ne čuje zvono sa crkve svetoga Roka, ni puste Zdravomarije i otajstva u čast Gospi ode Ružarija, molitve i litanije Presvetomu srcu Isusovu, di se ne čuju propovidi popova Medovdolački, omiški sinova.

Snažna ruka kleše ovaj tvrdi kamen Medovdolački, vrca kamenje okolo, vrca daleko i tamo ostaje a ovde cvita i miriši likovita trava , miriše ko nigdi...

Sunce okruglo i žuto kano dukat stari mletački, zalazi tamo nad bunaron bez vode, kamen je isklesan, klesar mu je lice prominijo, ali duša mu je ostala ista, ista duša skamenjena u tvrdu i oštru sivo-modru kamenu, i odnese klesar kamen žednu bunaru, a likovita trava opija i miriše, miriše kako nigdi drugo...

Taman se dobro rasvanilo kad se je diga iz svoje mirisne prostirke, težaci Matkovića već su se uputili negdi u poje.

Pripovidijo jin je Luka kako traži nike trgovce, tribali su ovda prije nikoliko dana proć sa tovarima vina, uja i smokava i da su bi'će išli za Imotski.

Reče mu Jure Matković da kako on zna nikakvi trgovaca u zadnje vrime ovde nije bilo,a da su za Imotski i priko Zagvozada mogli ić, put jin je tuda kraći.

Svitova ga je Matković da ode put Šćurla i Čagaja, njijove su kuće uza put pa će oni sigurno znat ko je i kad tuda proša, a ako nisu tuda ni bili neka priko Dobrinča i Krivodola ode u Imotski pa neka se kod trgovaca Imotski o njima raspita.

Luka još upita kud to tako rano u poje sa mašklinima idu, kad vrime za kopanje i krčenje nije, rekoše mu da kopaju bunar gori u brdu Orljači, a kopaju ga još Brstili i Granići.

Kopaju ga kako kažu još od lita, u kršu vadu kamen po kamen, i stinu po stinu, velik je to i težak posa, ali potribit, već 'ji eto treće lito mori velika žega i suša, ono malo bunara šta u selu imaju brzo prisuše, pa nema vode ni za čejad a kamoli za živinu.

U onin dubjin bunarin podno Rančuše ili na Bunarima bude nešto vode pa se žedna čejad oko to malo vode posvade, po noći se krade voda sa Raosovi oli Čagjevi bunara, veliko je to zlo kad suša dođe.

Pa kurat Medovdolački, pop don Pava Čikeš pisa je prisvitlomu biskupu radi te nevoje, pa je i pismo sla namisniku carevu pišuć kako uza svu sirotinju, bolest i glad, puk njijov sad mori suša i žeđ, pa se više i ne zna šta je gore.

Nema ovde vrila kako na drugin mistima ima, a živa voda se sakrila duboko, tamo di naši mašklini i žedna usta ne mogu do nje doć, pa moramo kopati bunare, šta veće oli dubje, dobro ji utvrdit i obziđat, pa kad voda s jeseni oli zime dođe da se tude skupi i liti nji' i živinu njijovu poji.

Pa 'jin se eto čini da sve šta vaja, sve se sakrilo ili je daleko, ali kako kažu još se samo uvaju da ji dragi Bog dikod čuje.

I tako slušajuć šta mu pripovidaju Medovdočani, popne se Luka s njima do bunara kojega taman kopaše.

Bunar bio na maloj čistini, tude se vode odozgar sa Orjače skupe, okolo dva-tri graba i gomila kamena šta ga težaci priko ruku privališe.

Tu Luka ugleda čovika, malena rasta, lica ispijena suncem i kano kamen sivih vlasi, on je kamen klesa i slaga ga, veza kamen na kamen i obziđava novi bunar.

Luka se zagleda u njegove ruke; tvrde, suve i žujne, žilama ispripletene i ruvinjane ruke, pa mu se načas učini da u tin rukan pripozna ruke klesara iz njegova sna.

Upita Luka koji je to čovik, rekoše mu da je to jedan nevojni težak iz Poljica, do nema puno kako je bio sluga i težak u jednoga gospodara u selu, godinama mu virno služijo i tako uzdržava sebe i dicu svoju.

Ali posli nikoga vrimena pođe sve naopako, gospodar počne trgovat, ali od početka mu trgovina nije pošla za rukon, pa se za velike pare zaduži se u kamatara.

Vrime je prolazilo, a gospodar slabon trgovinon nije moga vraćan niti kamate ni glavnicu i doskora kuća njegova i sve njegovo dođe na bubanj, sve šta je ima sve se proda da se dužnici i dugovi namiru.

Nesta tako gospodara i njegova bogata imanja šta se u kratko vrime rastoči, od svega osta osta samo ovi nevojni težak iz Pojica kojega gospodar za dugo vrimena i pošteni rad isplatijo nije.

Sad ga evo ovde, kaže mu Matković, čeka svoga dužnika i gospodara šta se vratit neće, a on pošto je vridan i nevojan dadoše mu Matkovići, Brstili i Granići da 'jin pomogne bunar kopati, pa mu platu u mesu, vuni, žitu, oli čega već imadu, a on potribit svega jerbo ga u kući čekaju gladna dica i ćaća u posteji na umoru.

Pa to ispripovidivši, uze Jure Matković staru zobnicu Poljičkoga težaka i u nju iz svoje torbe metne koru žute slanine, sir ovčiji i komad žuta kokuruzna kruva i je doda sirotomu težaku, to mu spremili Matkovići iz komšiluka, za plaću i da dica njegova nejaka od glada ne umru, težak punu zobnicu obisi u tanku ladu grabovine.

Luka još jedanput pogleda sirota težaka iz Poljica, siti se svoga sna od sinoć i na pamet mu padnu riči one žene šta je nedavna u Deškovića kući u Katunima intra: ako ti se okrenu puti i pođeš na drugu stranu, ne žalosti se i neka ti ne bude ža, more bit da su to pravi puti...

Luka iz tuđa kumparana izvadi kesu sa četri dukata, uzme jedan i stavi ga u staru zobnicu uboga težaka iz Poljica, da pravda bi dovršena, promisli u sebi.

Pozdravi sve, zazove Ime Božje i mladi klesar Luka Margeta krene put Imotskoga.

 

M. P.

 

Zov rodnih ognjišta, 2009. br.1 (28)