KUMPARAN I PRIČA O PET DUKATA           

            Davno, još davno, i prija nego je silna Carevina probila ovu novu cestu put Zadvarja našin krajon prolazili su trgovci i njijove karavane iz Primorja u Bosnu i iz Bosne vamo, pa san još ko dite zan gledat jude i brojat živinu šta se dolazeć izdaleka spušćala do Trgovišća ili Omiša.

Takvi judi svugdi hode, svašta čuju, vidu i doživu, pa sa sobon svakakve glase i visti nose, malo kad dobre, a puno puta loše i zle jerbo se zna da loši glasi brže i daje putuju.

Kažu tako da su jedanput davno, davno takvi trgovci sa svojon neraskuženon robon iz Splita u nas donili kugu, zla bolest pomorila je mnoge duše, eno se i sad znade di su iza čimatorja pokopani, a u straju da se bolest ne širi daje nike su kuće vatron sažežene.

Judi u karavani, kako se panti, bilo je svakakvi; mlađi, žveltiji, ali stariji i mudriji trgovaca, dikad pričljivi, a digod mučljivi i smknuti, često naoružani toljagan, jataganima, kuburan ili kratkin turskin puškama da se na svomu dugu putu brane od lupeža i razbojnika.

Pričalo se da je prolazilo ubojica i zločinaca, vojnika i robova u sindžire okovane ili lipih žena  lica pokrita, ali ja ji u svoje zemane nikad nisan vidijo.

Znali su takvi trgovci prolazeć svratit u naše selo, u koju poznatu ili bližju kuću uz put, tek da se prid dalek put odmore i okripe, a živina da se napoji, napase oli nazobje, ili da se jedni i drugi prid nevrimenon ili mrklon noći sklone.

Još davno, još dok je Turska sila vladala Hercegovinon i skoro cilon Bosnon i kad je Carska vlast zabranila da turski trgovci dolazu u Split i Dalmaciju, u ranu jesen te davne godine, skupina trgovaca iz Bosne svratila je zanoćit u naše selo.

Trgovci kakvi je do sada nebrojeno bilo i prošlo, i niko ji po ničemu upantijo ne bi, ali tek šta prinoćiše i odoše, započela je duga priča o kumparanu i pet dukata, šta ću van je sad od početka počet pripovidat.

 

One veće i bogate karavane trgovaca iz Mostara, Livna,Travnika ili pak Sarajeva nisu zalazile ovda, nego su najbližin i najsigurijin puton išli do Splita ili još do u Metković trgujuć sa većin tovarima soli, kave, ulja i vina što brodovima priko mora izdaleka dolazi.

Ovuda su baš kano te godine, negdi prid jamatvu zaredale manje grupe trgovaca od Bosne oli Hercegovine, sa sobon dovodeć sitniju živinu, kožu, duvan, vunu i žito, minjajuć je ovde za sol, vino, rakiju oli maslinovo uje.

Intrada je kako pripovidaše te godine bila dobra, pa se trgovalo višje i boje nego dosadašnji gladniji godina.

Tu uz bistru Cetinu sjatilo se manji ili veći trgovaca, živo je bilo u to doba godine kada je sol obrana, žetva završila, vuna ostrižena, sukanci izstupani, živina ugojena, kad se prazne najboje bačve i najdubje kamenice za novu intradu šta je urodila, pa grlati trgovci viču, grde, kude, fale i cine robu, dovikuju se i pogađaju, svađaju i mire, kledu i blagosivljaju, pa na kraju tovare ili pritovaraju pogođeno i kupjeno.

Niki se umorni od vrućine i duga puta odmaraju u debelu ladu cabala vrba ili divji smokava, a živina pase prižeglu osušenu travu, poji se oli ladi u bistroj i nemirnoj Cetini.

 

Došlo popodne, sunce pripeklo i mrvu se oborilo, pa je lada bilo sve manje, prista je puvat oni blag vitar uz riku, a dan bio nikako težak i sparan, teško se miče i diše, živina izbodena rojevima obada nemirna, od juga se brzo dizali teški oblaki pa su trgovci tili šta prije pogodit donesenu robu, rastovarit se, jopet natovarit, spremit za put i krenit, pa još za vidila proć Dvare i zanoćit u Zadvarju, a ujutro ranon zoron s pomoću Božjon nastavit svojin puton.

 Bilo je kasno popodne kada je pet-šest trgovaca banilo u Lukinu dvor da se skloni prid nevrimenon, kiša je krupnin kapima iston počela ispirati znoj i prašinu sa njivjovi umorni tila, ali bojeć se da nagla litnja kiša ne stopi sepete sa soli i drugon vridnon robon, trgovci odluče da se šta prije i šta bliže se sklone od te nevere.

Znali su da u vo doba godine kiša kako brzo dođe, tako brzo i mine, pa sa Lukon pogode da samo tu noć sklone živinu i prinoće u njegovoj velikoj pojati, pa će ujutro prije nego šta se i razdani uputit daje, prema Livnu.

Pogodiše se sa domaćinon da daju po pola fjorina po glavi za konak i deset oka žita za živinu šta napase, nazobje i napoji se tu večer.

Trgovci najprija urediše živinu, pa i sami pojidu suvu večeru, zaliju je dobrin crnin vinon iz mišine, i tako pokripjeni otiđoše na počinak, na kraju još jednoga trudna dana u životu nemirni judi šta sviton lutaju, od nemirne krvi oli od potribe.

Kiša je uto pristala, nakratko se pokaza zalazak sunca i crveno nebo poviše sv. Vida Pojičkoga, šta znak je da još bit će lipi dana.

I tako, dočin vanka nesta jasna vidila, zanoćiše trgovci u časnoj kući Luke Margete, ni sami ne znajuć da će mu ovi njijov konak i novi dan zauvik okrenit od života pute.

 

Luku su svi poznavali kao dobra i vridna klesara, čovik je to šta je kamen razumijo i u njemu dušu zna je nać.

Bilo je puno oni šta su kamenon radili, ma nadeleko niko se tako u kamen umijo nije ko on, njegove vace bile najboje klesane, zidovi najlipše uziđani, a međe natvrđe naziđane, niko nije tako dobro čemerijo, saližava i popločava.

I tu svoju kuću, u no vrime najlipšu u selu sam je uziđa, klesajuć i ziđuć kamen do kamena, vacu po vacu, ploču na ploču, ne žaleć truda, vrimena ni pomje.

A Margeta mu nije bilo prezime, već ga tako zvali jerbo nekad davno tu živilo pleme Margetića, i imali svoje zemje.

Bile su u ono njijovo vrime godine pune bolesti, glada, nevoje i pateži svakojake, pa od roda njijova niki još ko dica pomriše, neki u druge zemje ili priko mora odoše i višje se ne vrate, pa u malo vrimena izumre to stara loza.

Zemje šta su imali to prodaše ili razdiliše, a ono zadnje i najlipše ostaviše bližnjin za uzdržavanje do časa smrti svoje, i bratovšćini oli kuratiji za spas duše i molitve upokojne, kad ji se niko u pokoju vičnom ne bude ima spomenuti.

I tako Luku po bašćini i dilu dopade ti lipi komad zemje, u prančioku i zaklonici, di je sunca za dana miline, a vitru nema siline, i koji se zvaše Margetića dolac, pa našega klesara uz krsno ime još  Margeta prozvaše, jerbo baš na toj zemji kuću podigne i tude se nastani.

A stariji mu svit još davno pripovidaše kako je baš tude, na toj zemji zakopana kesa zlatnh dukata, zadnje blago poslidnjega Margete, blago koje je on za života kupijo, a nije ji prispijo uživat, niti podilit onima kojima je to tribalo. 

 

Noć je bila tiha i mirna, lagan burin rastra je vlagu i sparinu, i činijo tvrdi san još ugodniji, pa su se trgovci dobro odmoreni i naspavani sa prvin svitlon nove zore krenili daleku putu.

Grožđe je u to vrime taman dozrivalo i pilo snagu jakoga sunca, svega truda i izilvena znoja, sladeć svoja zrna i grozde šta će skoro, kad se obere i omaste postat žarko vino, blagoslov i pokora našega težaka.

Tribalo se za jamatvu spremat, vode pripravit, sparožinu urizat, mišine i sude spremit, turnje očistit, pa badnje, bigunce, bačve, bukare i livadure zatopit.

Luka ujutro, još za slaba vidila i zarana živinu opremi, pa i on ode u svoju veliku i tamnu konobu za skoru se jamatvu spremat.

Tek pridvečer, kad još jedanput ode živinu u pojatu povirit Luka vidi kako doli u dnu zidanice o čavlu grede visi nešto čega tude dosad bilo nije.

To je bio kumparan, običan, težački, od debela crna sukna, šta ga judi u ovo doba godine nose usput, ako ustriba, za sist na njega ili se š njin ogrnit, a siguro je osta nekomu od oni trgovaca šta sinoć zanoćiše u njegovoj pojati.

Nije velike šćete stara kumparana, promislijo je Luka, sigurno su već daleko odmakli kad su vidili da je kumparan osta, i više se nisu tili vraćat, a ako u putu vamo ko poznat i intra, mogu mu poručit da ga u povratku uzme tamo di su ga i zaboravili.

Luka ga uze i iznese vanka na da ga boje pogleda, bijo je to star kumparan, ne baš velik, na rukavima malo proparan, na mistima već izoban, na dnu crvenon pređom nespretnon rukon bilo prošiveno slovo M, siguro da se zna ko ga je ili za koga se šijo, ali Luki se učine da u njemu ništo šuška, priokrene ga i zavuču ruku u džep unutra, napipa i izvuče malu kožnu kesu, taman veličine šake.

Zna je da je to tuđe i da se ne bi smio dirat, ali kad je već u njega neka zna šta je unutra, Luka odriši kesu, u ruci mu, na jasnu svitlu toga ranoga jesenskoga dana zasja pet dukata, dukata kakvi on još vidijo nije.

Nisu to bili oni carski dukati šta ji je dosad  tek ritko moga vodit, bili su ovo puno veći i vridniji stari Mletački cekini, s lavon krilatin iskovani, kakve ovde niko nikad ni vidijo nije i šta u ovo doba više ne i kolaju međ judima.

Tu noć Luka nije moga lako usnit, morilo ga je to zašto se trgovci nisu vratili po kumparan kad je već takva blaga u njemu i šta sad da učini, je li da ga čuva kod sebe na siguru i čeka povratak isti trgovaca ili da ga ostavi na čavlu grede čekajuć da ga neko njima odnese praveć se da i ne zna šta se u njemu krije…

Baš negdi prid zoru Luka odredi da kumparan nikomu ne daje, i da će čekat još tri dana da se bar neko od oni trgovaca vrati, ako se niko za to vrime ne vrati, odluči da on pođe tražit nji, pa makar na kraj svita bili.

Zna je on da sa tuđin blagon u kući i svojin nemiron u sebi sritan ne bi bijo dok kumparan sa zlatnin dukatima ne vrati onomu komu i pripada, a tišćala ga je slutnja, ona slutnja koja ga dosad privarila nije, boja se je da se domu njegovu niko od oni trgovaca neće vratit.

 

I opet je bijo u pravu, brzo prođu ta tri dana u nemiru njegovu, i niko ne dođe da za zaboravjeni kumparan pita ili ga traži.

Kad se spremi i živinu ostavi na brigu drugin, Luka Margeta u rano jutro ostavi svoju lipu kamenu zidanicu i uputi se nepoznatu putu, da smiraj svomu nemiru nađe i da ostavjene dukate vrati onima kojima i pripadaju…

 

 

 M.P.  

 

Zov rodnih ognjišta, 2008. br.1 (26)