CVIT U KAMENU

 

Pogledaj ovi cvit, žila svoji i nema di pustit, sa tek mrvu zemje i su kap vode, a opet reste na ovakvu patežnu mistu, i kad cvita, iz svega toga mrvu najviše dade, pa procvita čudesnin cviton u najlipju prisoju, i to ti je cvit, cvit u kamenu, ali malo je takvi cvitova, sinko moj, govorijo mi je did…

 

                                                           * * *

 

Punila je prva jesenska bura, jude utrala u male težačke kuće i teple kužinice, uz veselu, brojnu čejad i još veseliju vatru.

Vanka se čulo lajanje pasa, a ladna bura nosala tek otpalo suvo lišće, pa piva kroz gole i gobave grane, oštre iglice borova, kamene planinske kose i jute škrape, puste klance i uske laze, pripločane kužinice, ladne konobe, pometene solare, opustile dvore i stare ponistre, ruvinjane međice, pajkovane vinograde, obrane maslinike, izgrabjane ledine, nabusane dočiće, ščepušana kokuruzišta, otrgane voćke, isplugane oranice, pa kad još prođe kroz čeznutjiva i tepla judska srca, tako pivajuć pismu lipu i nezaboravjenu, nigdi, nikom i nikad dosad tako ispivanu…

I kad sve to u sebi oćutiš, pa stani malo i još slušaj, da ne čuješ i ne vidiš ništa nego bure, pa do uva s ton buron doć će ti glasi i pisme kakve još čujo nisi, i slušaj dok znaš i moreš, jer svaka lipota prođe i za kratka je vrimena, ali ne poželi ništa drugo nego samo slušat takve pisme i lipote, jer to mlade vile u planini pivaju, i svojin slatkin glason te dozivju.

 

Zva se je Toma, a na oko bijaše visok, mršav i košćat, ali čvrst i žilav, pa ga prozvaše Stožina, jerbo kad ga izdaleka na ravnu i čistu gledaš, kano da si Stožinu u zemju udrijo.

Jedne rane jesenske večeri kano ove, punila je prva prava bura, pa sve zvižđe i piva kuda god prolazi, tu večer u tišini svoga srca dugo je mladi Toma sluša  pismu bure, a kad prođe tako niko vrime, i kad mrvu boje posluša, Tomi se učini da uz buru čuje i niku dosad nepoznatu  pismu šta je tamo iz daleka bura nosi.

Pa stane da još boje osluša, iz kužinice izađe, i šta je više sluša to je bijo siguriji da gori daleko niko piva  pismu kakvu on još nikad čujo nije.

Stari misec je utaman izaša i priko dole razastra sebrenu svitlost, a Toma promisli kakao se ne sića se da mu je oko dosad vidilo takve čudne miline, sve je oko njega bilo je na istu mistu i znano, samo sve puno lipše i drugačije.

Vanka sad ništa nije čujo nego kako s vrimena na vrime ista bura nosi neku čudnu i milnu, njemu dosad nikad poslušanu pismu. Nije to bila obična pisma, nije razumijo nikakve riči, niti kakvi glasi je pivaju, i svirala su to nepoznata kakva njegovo uvo još slušalo nije.

Činilo mu se da sad pisma dolazi otamo, na kraj Podvornice iza kuća, uputijo se priko, brzo je prigazijo nabusanu oranicu šta je u jeseni usnila.

Sad je doša na podan ritke šume, gori je uzrbrdica put planine, činilo mu se da je pisma još daleko, ali sad se sigurno boje čuje, pa ne misleć se puno, svojin sigurnin i velikin koracima poče se  penjati uzgor.

Nije se sad ničega boja, odavna pozna ove staze i oputinu šta sad  je misec svitli, a opet gori nika je blažena pisma i zvuci šta sve bliže ga zovu…

Učas izađe iz grabove šumice, načas je sta, siti se da je kasno, da je ladna noć, a on sam, i da je planina prida njin, ali uto bura pune malo jače, i načas mu se ona čudna pisma učini skroz blizu, tu gori, povr' oni  kamenja, pa poželi da samo na trenutak vidi ko to i kako ovu opojnu pismu piva, ladna noć mu se sad učini nikako još svitlija i toplija, a strma i gruba planina lakša i pitomija, pa on očaran neznanin zvucima, penjuć se uzbrdo, ponovo pođe naprid.

Nisu ga kamenja smetala, zna je on kako ji dugin nogaman priskočit, spretno je skaka sa kamena na kamen, sa škrape na škrapu, šta je brže iša činilo mu se da mu je pisma sve bližje i bližje, sad eno tamo iza na noj čistini, malo zaklonjenoj, čim prođe ove velike stine, samo tamo poleti.

Nije više gleda di i kud staje, za njega sad više nije bilo niti puta ni oputine, po tabaniman ga je ruvinjavalo oštro kamenje isvitlano kišon i isprano suncem, gazijo je priko niski smriča šta su ga boli i po nogama pleli, trsijo je priko niski, grmova i dračavi grana šta su mu mlade i tanke noge ispod sukneni gaća do krvi boli, ništa mu to sad smetalo nije, samo naprid je iša, žejan da se one slatke i neznane pisme nasluša…

Lako je proša one velike stine, činilo mu se da sad more puno boje čuti onu zanosnu pismu, prid njin je bijo nevelik klanac, kad bi ga proša, još boje pimu bi čujo, mislijo je Toma i brzo krene kroz taj uski planinski klanac.

Sitne ploče i oštro kamenje puzalo mu je pod nogama i vraćalo ga nizbrdo, on je posrta i pada, pa se opet iznova diza, raskrvarijo je tanka kolina i mršave laktove, ali sad nije mislijo na to, letio je naprid, samo još naprid.

Izaša je iz klanca, ni sam nije zna da je sad već bijo pri vrvu planine, prid njin je bila čistina, bez oštra kamenja, dračava grmja i niski smriča, samo se niska suva trava ulegnjivala pod njegovin ruvinjanin stopalima.

Ovde je bura puvala jače i studen mu je prolazila kroz mršavo tilo, ali mladu srcu sad nije bilo ladno, niz suvo i košćato lice kapale su mu krupne kapi znoja, sad je dobro čujo onu pismu, sta je malo i opija se neznanin sviralon il' glason šta sve ga jače sebi zove.

Isprid njega, tamo posrid ove čistine ravna je i polegnuta stina, sa nje sigurno dolazi ova melodija, i eno tamo se i neko slabo svitlo kraj nje vidi, noge su same pošle naprid priko ove ravni, više ništa ga nije moglo vratit nazad.

I uza sve ono šta je dosad ikad sluša, ne more protumačit ove zanosne glase šta ji sad čuje; niti pismu kosaca i žetelica u poju, čobansku svirku u planini, zvono klapalice, glas blaga u paši, cvrčaje cvrčka u litnje popodne, potribite kiše o zemju žednu i suvu,  topli lahor kroz travu pokošenu, pismu pralja uz Cetinu, vitar kroz jablane, veselu pismu svatovsku, zvuke zvona za slavu, poj dipli u velike drneke i javorovi gusala uz komine, topot konja u guvnu, sklad kovačkoga čekića po nakovnju, tok opola vina i mlada uja, tutnja stare mlinice i silni stupa, zvuk divojačke gargaše, pisma tkalje, lelek narikče, pucketanje tople vatre u mrzlin zimskin noćima, jek bure i vijanje juga, pisma pivaca prid zoru, plač ucvijena diteta, šum prolitnjega potoka, let čela na rascvitaloj trišnji, zov slavuja u pridvečer ili sve to skupa, pa opet tako lipo i ko nikad satkano i skladno.

Začas je sta da se još malo slatkon pismon opija, još samo par koraka pa da se popne na ovu ravnu stinu na čistini, čini mu se da baš s nje ovi  poj dolazi, i kano da se na njon još nešto sjaji u toj srebrenoj misečini.

Pa ko u snu, gledajuć samo put svitla neba napravi još par veliki koraka, odjednom kano da  se zemja otvori podajin, odma mu prid očima nestane misečine i sve lipote šta je obasjavala, i pisma se zanosna uto prekine, a Toma ne pustiv ni glasa utoni u crnu i muklu bezdan…

 

Taman je svanjivalo kad se probudio, odma ni sam nije zna di je, ni šta radi ovde u ovu bezdušju, a unda na čelu oćuti, i na ruvinjavin rukama i nogama vidi bolne rane, tek isprane i travon likoviton povijene, a suva usta bistron vodon napojena, pa se odma spomeni one čudesne prošle noći, obasjane srebrenon misečinon i opivane zanosnon pismon.

Načas mu se učini da opet čuje onu istu pismu, pa pogleda onu stinu šta je još noćas kraj nje bio, kad na njoj nika mlada žena, takva lipa čejadeta još nikad i nigdi vidijo nije, obučena sva u bilo, bura jon je lepršala halje kave nikad na nikom susrio nije, a prve zrake ranoga jesenskoga sunca svitlile su jon duge, duge, raspletene zlatne kose.

Otkad je svita čovik je žejan lipote, i samo ga lipota na ovomu svitu veseli, a lipota je samo za one šta je znaju viditi, čuti i pripoznati, i kad je doživiš, ona zauvik u tebi ostaje…

Ma toga lica, tila i takve lipote Toma još doživijo nije, ništa mu ona nije govorila, samo se nasmijala i pogledala s blagin očima kakve još nikada u nikog vidijo nije.

Iđen do nje, promisli Toma, pa bila s Božje ili vražje strane, živ joli mrtav da osvanen, samo da njon na tren bliže dođen.

Ali uto sunce obasja vedro nebo i nestade blidoga miseca na vidilu, a lipa vila prid njegovin očima iščezne ko da je nikad i nije bilo.

Uto vidi da prid onon vilinskon stinon velika je škrapa, i da je noćas opijen zanosnon pismon upa u nju, ali sad zna da ga je ta vila iz nje u zoru iznila, jute rane mu isprala, i travama planinskim povila.

Sad promisli kako je sam pola noći strmom planinom lutao, noge mlade ranijo i lomijo, samo da čuje onu pismu šta ga je s misečinon opijala, samo da rukon načas takne onu lipotu šta ga je cilin puten s buron dozivala, i sad činilo mu se kad bi samo na trenutak te lipote kraj sebe ćutijo, da bi cili život sritan bio, da mu ništa više na ovomu svitu tribalo ne bi, i da bi mu takva lipota za navik prid očima bila.

Ali baš korak isprid sve te lipote i sriće zjapila je ova jama, mračna i duboka, pa utren sakri

svu tu lipotu i pokopa sve njegove žeje.

 

Toma zvani Stožina više nikad nije vidijo onu vilu, njezinu lipotu u drugima do svoga kraja je uzalud tražijo, i kano da je svu tu lipotu progutala mračna škrapa one burne noći obasjane srebrenon misečinon.

Ali na toj stini, kažu, procvita je cvit, cvit u kamenu.

I kada su mu vlasi zabilile, a puste zime godine mu nabrojale, kada ga stare noge ko nekad nisu mogle nosit do one stine u planini, zna je siroti stari Toma sa tugon i kojon suzon u oku noćima slušat kako ladna bura nosi neku, njemu znanu pismu iz planine.

Jedne takve noći, kad je stari misec obasjava cili kraj, a prva jesenska bura rastravala ritke oblake i nosila začaranu vilinsku pismu sa planine, ta ista pisma je umornu i pravednu dušu staroga Tome ispratila visoko, visoko u nebo.

Iza njega nije ostalo ništa, nit' blaga, nit' zlata, tek jedna priča o vili šta samo je on vidijo i cili život tražio, i njenoj zanosnoj pismi koju samo on je zna čuti.

 

Priču ovu čuh još davno, napomeni mi did, od staroga guslara šta zna je puno takvi pisama i priča, pa i sad kad ga se god spomenen, sićanje mi u pamet dozove još koju dikoju rič njegove tužne pisme :

                                                   

                                                     Jedne noći pune misečine

                                                     pisma dozva Tomu put planine,

                                                     ali čudna pisma to je bila,

                                                     to na stini piva mlada vila,

                                                     lica bila, zlatne kose vije,

                                                     takva glasa niko čujo nije,

                                                     al' planina te lipote skriva,

                                                     pita Toma, pa sve misli sniva,

                                                     kad poželi do nje bliže doći,

                                                     eto zore, nesta sjajne noći,

                                                     i sa noći ode lipa vila,

                                                     kamen osta di je ona bila,

                                                     Toma luta tražeć lipo lice

                                                     iz planine vile vidarice.

                                            

                                                    Vrime prođe, njemu život mine

                                                    al' ne sritne vile iz planine.

                                                    Pričat će se ovo dok je svita

                                                    u kamenu di no cvit još cvita …

 

 

   I sad u planini duboka je i tamna škrapa, a uz nju stina s koje vile u noći punoj srebrene misečine pivaju i svojin slatkin i milin glason opijaju sve one šta mogu i znaju ih čuti.

Ko nekad davno i sad na toj stini cvita cvit, cvit u kamenu.

 

M. P.

 

Zov rodnih ognjišta, 2007. br.2 (25)