KLAS ( ISPOVID )

 

 

Bila je nedija, dan kad je i Bog odmara od dila svoji, naš težački je to svetak, zna bi reć did.

A bilo je tako jedne davne nedije kada se Ivan, mlad momak, rano diga kano da je težački a ne dan Gospodnji… i poče did pripovidat još jednu svoju priču …

 

Te noći nije moga usnit, ne od litnje noćne omarine šta ga je još više umarala, svu noć pod njin šuškala je slamarica, a san nikako da dođe na umorne mlade oči, niki nemir mu je tišća srce i morijo mladu dušu u tu tešku i sparnu litnju noć.

Odlučijo je, ujutra, još zoron, prije nego šta se drugi iz kuće ustanu, otić će kuratu na ispovid, mudar je to i Božji čovik, pa će ga on odrišit misli i grija šta mu evo ko zna koju noć ne daju da mirno usne.

 

Tek prid zoru oćuti da se zemja ladi i da sparina popusta, pa kad vidi da bi sad moga zaspat, brzo se digne da mu san oči ne privari, umije se na brzinu, obuće gaće i košuju šta samo od sveca nosi, prikrsti se, pa šta je moga lagje i tiše izleti iz kuće.

 

Počelo se razdanjivat, kad se čvrsta koraka uputi kuratovoj kući na malu brigu.

Nije iša po glavnu putu da ga ko u ta doba ne sritne, kažu nesritno je to, nego okrene okolo priko poja, od nedije u poju siguro nikoga nema, a ne triba ni prišit, jerbo ni popa ne vaja budit ako nije ne daj Bože nepripravjena smrtnoga časa.

Litnja rosa mu se uvukla u opanke, pa mu je vlažna noga počela puzat u njima, skinijo je oputaše, pribacijo ji priko ramena, i pomalo bos gazijo je daje, Bogu vaja bos i skrušen, pomislio je uto mladić.

 

U Podvornici zaklasalo je zrilo žito, i zlaćalo se prvin zracima mlada nedijnoga sunca.

Žito je te godine urodilo, gleda je Ivan klasje kako se pod težinon bogata i zrila zrna prigiba rodnoj zemji, ali neki klasi šta su manje urodili nisu bili povijeni kano oni rodni, nego onako lagji uzdigli se nad one pognute i titrali na suncu litnje zore.

Baš lipo, mislijo je, ovi uzdignuti klasovi imaju više sunca, uspravni i lipši su, a ovo rodno klasje, ako se za koji dan ne pokosi, polegnit će po zemji i izgnjit u njoj.

I ja bi tijo bit poput ovoga mlada i uspravna klasa, pomislijo je mlad težak.

 

Doskora je doša prid kuću župnika, malo zastane, uzdahne, niki stra i trnci ga prođu tilon i on požali što sad ne počiva na mekoj slamarici, ali se brzo pribere, pa gurne drvenu ogradu i uđe u veliki dvor.

Kurat je bijo u vrtu, tamo pod razgranalon staron maslinon i naglas molijo brevijar.

« Fajen Isus « - tiho pozdravi mladić izdaleka.

« Navike budi fajen « - nazove mu župnik, sklopi crnu knjigu i klime mu glavon da priđe bliže.

« Doša san pope … « - oteza je riči mlad grišnik. « Znan sinko, doša si se ispovidit « - odvrati mu kurat i uvede ga u kuću.

Uša je u kuću, dosad nikad u njon nje bijo, ali se nije ćutijo tuđin, kamena zidanica činila je tišinu i mir mladoj mu duši.

Dođe u neveliku sobicu sa jednin kreveton, ormar sa par veliki knjiga, koja stolica, stol sa peron i crnilon, i na njemu niki listi ispisane karte.

Na zidu bilo veliko Raspelo, pod njin klecalo, Ivan se zagleda u izmučeno tilo i krvave rane našega Spasiteja, siti se svoga grija i posrami se prid pogrđenin Licen, brzo se prikrsti.

Ispovidnik pojubi štolu, metne je oko vrata, blagoslovi mladića, pa mu reče : « Klekni ovde sinko, skruši se prid Bogon, pa sve mi pomalo kazuj « .

Ivan obori pogled  i polako poče ispovid…

 

Iz poštene san i težačke kuće, otkako se zna i panti, ali pope to ti i sam znaš, tako se još oduvik govorilo.

U našoj kući čejad je uvik bila na dobru glasu, težaci radini i pošteni, a žene marni i vridni ruku u dobri gospodara, i tako je kažu bilo odavna.

I tako dođe naše vrime, iz kuće sestre se moje poudaše, braća kud koji, za srićon negdi drugdi poletiše, za trgovinon odoše, il' na daleka mora otploviše, i tako se po bilu i neznanu svitu raziđoše.

Ćaća doskora onemoća, voja ga ne napusti, ali snage i lakoće nestane, i tako mene vrime zateče da i ja posta težakon.

Ali loš san ja težak bijo, mladost i nebriga me po krčmama i svratištima vodila, lozu ne volih, ali mi se vino omililo, zemju ne trpih ali mi se pogača osladila.

Ne volih uranke težačke; kiše šta tope do kosti i sunce šta žeže, vitar šta bije i žuje šta peku, znoj šta cidi, umor šta svlada i nevrime šta intrade odnosi, ne volih ratila, maškline, motike, rala i plugove, ni vonj zemje, teške brazde i  visoke zaboje.

Ali zato zavolih bukare i mišine, dipla i gusle, kola i dreneke, pisme i svirale, svece i brguje, lipe cure i veseje.

I malo po malo, zore su me to manje u poju čekale, a sve višje u kući veselog pratile.

Ne prođe tako ni dva lita, i osta poje neuzorano, vrtli nekrčeni, loza neokopana, žito neposijano, maslina neobrana, intrada neskupjena, ledina nepokošena, blago gladno, mater ucvijena i kuća zapušćena…

Naoposun se brzo u naopako izvrnilo i tako su mi dani bižali…

 

Otkad znan za se volin jabuke Petrovače, one prve, male i rumene, mirisne i slatke.

Sićan se ko i sad kako mi ji je još baba krijuć od drugi u traversi nosila, sva slast i lipta ćutila

se u njiman…

Prije niki dan prođoh kraj rane jabuke  kuma Mate, grane rodile pa se zemji savile, dođoh kraj nje, zamirisaše mi zrile Petrovače kano nekad iz babine traverse, sitih se svega, ko nikad dosad zaželih se one slasti i mirisa šta odavna ćutijo nisan, maših se, ubrah jednu najzriliju, najlipšu i najrumeniju pa je kao dite sakrih u njedra.

Tek tada vidih, dva-tri koraka od mene, iz grma loze gledalo me niko dite, more da mu je desetak godina, svitle i rudlave kose, ne znan ko je i čije je, nikad ga dosad nisan vidijo, ništa ne govori, samo me gleda svojin velikin i poput neba plavin očima.

Al' ko da očima govori, ma gledaj ovoga sirota jadnika, mlada i zdrava, sa tuđeg cabla jabuke bere, a tamo, ni dvadeset koraka daje, njegova je Petrovača, s koje mu je još baba mirisne i slatke jabuke brala i u traversi mu nosila, eno je tamo, u travu je obresla i zapušćana, ni pogleda je nije…

Nije to dite nije ništa govorilo, ali govorile su mu njegove velike oči šta se svemu čudiše.

I odjednom bio me je sram, sram kako nigdi i nikad do sad, ništa nisan moga reć, uteka san šta daje od te jabuke, a ćutijo san da me i daje iz grma lozine gleda ta mala ricava glava i u čudu velike dičije oči…

Eto pastiru moj dobri, radi toga evo već tri noći ne spavan, i kada zatren zaspen u snu mi se javu one oči neznana diteta, pa me samo gledaju onin velikin, nebeski plavin očima.

 

Ne tribaš se bojat sinko, reče mu kurat, te plave nebeske oči su te i ovde dovele, a more bit da te i sad odnikud gledaju, pođi s menon vanka da ti sad nešto pripovidin.

Izašli su vanka, zora se već odavna razdanila  i rodna mu dola zasjala pod litnjin suncen svetačnoga dana.

 

Čovik ima samo jednu dušu, počeo je ispovidnik,  kad umreš, duša više ne pripada tebi, jerbo kad bi tebi pripadala umrla bi skupa s tobon, duša je vična, zato je za života triba Bogu priporučit i pute jon za lice Njegovo pripravit.

Vidiš ono klasje doli u Podvornici, nastavijo je, ono rodno prigelo se zemji od roda i tereta strostrukoga, a ono šta nije rodilo uživa u zori ovoga prolaznoga sunca.

I ti siguro misliš kako dobro je sada onomu uspravnomu klasju, uzdiglo se ponosno iznad sve braće svoje pa se njiše u lipoti svojoj i svima prkosi.

Ali prije nego dođu kosci sve će to uzdignuto klasje sunce prižeć, vitar zloduhi pomlatit, i tice pozobat, od njega roda više biti neće.

A za ono prignuto klasje, doć će žeteoci vridni pa će ga požeć, u snoplje skupit, na guvnu ovšit, na lahoru izvijat i spremit u žitnicu dobra gopspodara, i nagodinu sluge virna opet će ga posijat da svome gopodaru donese obilat rod.

Tako će bit u oni Dan, kad se stanu kretat nebesa i zemja, i kad Božji žeteoci sa svi strana prikupe pravednike ovoga svita, sve one prignute glađu, žeđu, umoron, trudima, sve one ostavjene, zaboravjene, napaćene, pogažene, ostavjene, ponizne, izgnane, virne i dobrostive, pa ji svilu Božjemu licu privedu.

Sad sad se sinko u dubini duše pokaj za svoje grije pa će ti Bog dobri oprostit...

 

Litnji lahor tiho je leluja dozrilo žito u Podvornici kada se Ivan vraća kući, u sebi više nije nosijo teret neprospavani noći i svoji grija, sve je sad imalo smisla šta je kurat oduvik govorijo, sve oko njega sad je bilo nikako skladnije i lipše, zna je da će odsad bit drugačije,

i virova je u to…

 

Vidili su težaci, kako je već sutradan  Ivan sa mašklinon na ramenu, tikvicon vina i malo prismoka, prije sviju zoru poranio, puno je toga ima mladi težak uradit…

Bog ga je blagoslovijo velikin potomstvon, živijo je težački, ali vridno i pošteno, kako su i njegovi oduvik bili, i u starosti svojoj, ranio je Ivan zoron prije svi težaka.

Jednoga litnjega dana sunce na zalazu je staroga težaka, onako trudno prignuta nad zemjon ispratilo po zadnji put.

 

Neka mu duša po pravednosti i milosrđu Božjemu u miru počiva – završijo je priču did.

 

 

M. P.

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2007. br.1 (24)