Au-u-u-u. Lako je sad pričat'. Bila su to nezgodna vrimena, Bože moj, što'š govorit'. Do Boga nezgodna. A dici je to smišno. Kad bi ja štogod reka, oni usmij, pa unda kažu «što je ćaća, a-a-a-a, pi-ti-es-pi». I što sada? Pokrij se ušima i muči!

A u ono vrime na terenu bez žene, bez matere, bez, što ja znan čega. Tribala i koja ženska ruka. Tribala skuvat kavu, počistit', oprat suđe, napisat' štogod. I došla naša junakinja, smišna mala, lipa ko' slika, završila ŠUP za frizerku prije rata, nigdi nije radila, biće 22 – 23 godine. I da ima momka. Ozbiljnog momka. Momak nije u hrvatskoj vojsci. Iša ćaći u Njemačku štogod zaradit, pa kad se vrati oženit' će je. I, ka' što i mirita, nju ravno u zapovjedništvo. A u hrvatskoj vojsci bilo momaka, nu, da diće. Bio tamo i naš junak, zvali ga «Šarac». Rodijo se na Kosovu, pa ćaća iša u Split i tamo prodava baklave, krempite i šampite.  On završijo Pomorsku školu, navigava na brodu, počejo rat, on izaša s broda u Kanadi, na 'eroplan i u hrvatsku vojsku. Ono «Šarac», prozvali ga po pasu Šarplanincu. Brz, nabijen, oštar, nije se on boja ničega. A brate lip. Kus momka, malo manje od 30 godina, visok crn, a može govorit'. Slobodan k'o 'tica. I svaki dan evo ti njega u zapovjedništvo, k'o ono da vidi ima li što nova, pa unda k njojzi. Pa š-š-š-š-šš-ć on, pa š-š-š-š-š- ona.  I tako desetak dana. Stalno ništo šapuću. A ona spavala u kući sa strane. A kako je spavala Bog će znat'. I tako proša' teren išli na odmor, pa ponovno na teren. I opet isto. Stalno njizi dvoje s bande i stalno ništo šapuću. Prošlo tako 5-6 miseci, dosadilo zapovjedniku i on malu demobilizira i pošaje kući. E, ali onda počeli problemi. Svako dva dana evo cure na teren. Traži našeg Šarca. 'Oće da je ženi, ili će mu oči iskopat', jerbo da je noseća. Ćaća samo što je nije izbacijo iz kuće. Vozi natrag i dovedi mi toga junaka. A di će je naš junak ženit', jeli ona normalna. Dosadilo zapovjedniku i kaže on Šarcu: Izvoli to riješi u roku od 24 sata.  Kaže on: Dobro, odoh ja natrag navigavat'. – Ma što, kakvi brod, riješi ovo kako znaš i umi'š, nju mi makni ća iz zapovjedništva i da mi se nisi pojavio na oči dok to ne riješiš. Što sad? Zovne on prijatelja, isto momak, neoženjen. Slušaj, veli, ima jedna mala, mlada zgodna, pametna, ti si momak za ženidbu, pa bili ti nju oženijo? – Neću se ja ženit', neće ovaj i nikako. Ali Šarac oko njega i, Božju mi, nagovori ga da pogleda pa će vidit'. I pogleda on. Vidi curu, lipa mlada, ali vidi i poveći drob, dakud će. Vraća se on i kaže:

–  Dobro si ti to meni objasnijo, samo mi nisi reka da je mala noseća. Pa neću ja ranit tuđe dite!

–  Ma nije tuđe dite, dite je moje, - veli Šarac, - komu ćeš učinit uslugu, ako nećeš prijatelju. Ma što ima veze, jesi vidio da je lipa i mlada.

–  A što je unda ti ne oženiš? - pita ga prijatelj.

Neće se Šarac ženi, ni čut', pa nagovara prijatelja da nekako to riješi, da maloj štogod slaže, jer inače ne smi' zapovjedniku na oči. Misli se prijatelj što će napravit', Šarac ga moli i kumi i ovaj drugi prihvati.

–  Ajde dobro, smislit' ću štogod, - veli prijatelj.

Mislijo, mislijo i domislijo. Ode on k' curi, spustijo nos do poda, cili se omujsijo. Pita on nju: Jesi ti ta i ta? – Jesan, veli ona. Znaš ti toga i toga?

–  Kako ne bi znala, kaže ona, nu, - i plesne se po drobu.

–  A eto, veli on njojzi, to mi je najbolji prijate'j, dvi smo godine skupa navigavali, obašli cili svit.

–  E pa što? – pita ona začuđeno.

–  Bili smo ka' i braća. Bio je pravi prijatelj.

Gleda cura i pita:

–  Što bio, ali više niste prijatelji.

Potekoše prijatelju suze niz oči.

–  A što ću, evo mene zapala ta nesritna dužnost da ti kažen istinu.

–  Kakvu istinu? - pita ona.

–  A evo javili su  mi da je jučer iša u akciju i da je poginijo.

Bidna cura u plač. Plače ona, plače on.

–  Što ću sad jadna-ti-san k'o i jesan.

–  A što ću ti ja curo moja, teže je meni nego tebi.

Isplakaše se oni dvoje za mornarom k'o dvi bidne kukavice, sidne on curu u kampanjolu i do prvog autobusa. Sijo on curu na autobus, ode ona kući, side naš prijatelj u kampanjolu i oda'ne. Eto, riješih i to. Zadatak obavljen i uputi se natrag.

Stigla i cura kući. Sva uplakana, ispriča ćaći priču.

–  A di je sprovod? - pita ćaća.

–  Nije ovde, već su ga otrali na Kosovo. – veli 'ćer.

Smililo se i ćaći.

–  A eto, što 'češ, Bog mu da pokoj duši. Vala Bogu.

Pri'vati ćaća 'ćerinu sudbinu i 'nako tužan, omujsen, ode on navečer u gostionicu. Naslonijo se na šank, pa rakijicu za rakijicon. Obisijo nos, pa komentira sebi u brk:

–  Iz'en ti i takvu sriću, a kakav momak! I kud baš njega. A-a-a-a, bidna moja 'ćer.

Ma što sad ronza, misle oni oko njega, o komu on sad priča.

–  Što je, Ikane, pobogu? Jesi je se naliza! Što se dogodilo? – pitaju ga.

–  A eto, što ću, moran pit', poginijo mi zet.

–  Ko je poginijo?

–  Zet?

–  Koji zet? pitaju ga.

–  A koji!!! – u čudu će on.

I ispriča on, vas tužan, što se dogodilo. Momak dobar, u hrvatskoj vojsci, pravi čovik. Dočekali ih u zasjedi, pucali naši, pucali nji'ovi i pogodilo ga smrtimice.

Sidi jedan vojnik u maskirnoj odori sa strane pa ga upita:

–  Izvini prijatelju, ma o komu ti to pričaš?

O «tome i tome» objasnijo Ikan. A bidni Ikan i nije zna o komu se radi jerbo «zeta» nikad nije ni vidijo. Jeli on u «toj i toj» postrojbi, pita vojnik. E, a biće, kaže Ikan. Ali on znade što je postrojba i o kojoj se postrojbi radi.

–  A jeli to oni što je doša' s Kosova, što ga zovu «Šarac»? – pita vojnik.

–  E-e-e- taj, taj. Je vala, pokoj mu duši! – skrušeno će Ikan.   

Utvrdili oni o kome se čoviku radi. I je taj, nema 'ko drugi bit'. Sto posto on. Ovi ga vojnik znade. 'M'Isusovo, kako ga ne bi zna, skupa ratovali.

–  A kad je poginijo? - pita ovaj u maskirnoj.

–  A, navoju Božju, u nediju, ima tri dana, - kaže Ikan.

–  Ma što nediju, kakvu nediju?! - kaže maskirni, - ja danas oko podne kroz Trilj, on i još dvojica sidu isprid kafića i piju.

– Ma nije moguće! - veli Ikan.

– Ma što nije moguće! – kaže maskirni, - nisan ćorav, još san mu i zasvira, a on meni manijo da dođen štogod popit.

S'vatijo Iko o čemu se radi, umuka, platijo što je popijo i trk kući. Potle je kod kuće bilo svašta. I vike i beštimje i plača, a sinila je i koja plešćurina. A što' 'š, čoviku se digod omakne. A kako i neće! Mater je samo sidila i nabrajala:

–  Gospe moja, Gospe moja draga, ma kud baš na nju! Znala san ja, znala! Rekla san ti ja Ikane, ne puštaj je odkuće. Ali ne, neka iđe, išle su i druge. Pa eto ti na! A-a-a-a, majko moja mila sramote. Eto sad ti rani.

Na brzinu je njojzi Ikan začepijo gubicu. Dašto!

–  Muči, đava ti jezik odnijo. Ti si sve kriva. Da se mene slušalo bila bi se udala za malog Pilipova. I što bi joj valilo. Ali ne, on je star. Vidi kakvi je. Di će ona za nj. Eto van na! I ako ne umukneš i ti ćeš dobit' jednu po čunjki pa 'š vidit'!

Prigrmili oni sramotu, prihvatili je, pa išli «popravit'» što se «popravit dade». Pokušali oni dokazat' istinu, ali bio je rat, prva crta, četnici priko, stalno se puca, ne smi'š naprid i tako da'je. Izludili Ikana i curu. Pa kako mu je ime, kako prezime. A ona ne zna, nema pojma. Zna ga samo kao «Šarac». I prođe vrime. I on nesta.

Čulo se da je iz Hrvatske 'iša' na Kosovo i tamo se tuka protiv Srba, ono kad je bilo tamo, pa da je nakon toga otiša' u Ameriku. Čulo se i da je ona potle rodila sina i da je Ikan reka da je isti ćaća. Sad bi moga imat oko petnaest godina! Bože moj što vrime «leti». Jeli je oni što je bijo u Njemačkoj oženijo ne znam. Je i nije, Bog im da' zdravlje i sriću…

 

NAPOMENA: Svaki put nakon izlaska našeg ZOV-a čujem ja kritike. I to zanimljive. Te naše vri'dne i stručne kritičare i ovi put, od svih lipi' članaka, smeta moj. Ovi put san, kako oni vele, pisa' gluposti. Da što pišen gluposti, što izmišljan, da kako mogu čovika …, i slično tome. E , što bi ja sad triba pristat' pisat!!? Bi, kad bi se oni malo potrudili. Ali, nu, Bože moj, pričan ludosti. A meni zapravo drago kad me oblaju na račun pisanja. Znači da su pročitali tekst i to pomnjivo, jer da nisu ne bi mogli komentirat'. Jel' da!? E, pa unda i' neću obadavat', nego ja pišen i da'je. Svi oni koji ovo pročitaju mogu naći neke pojedinosti koje odgovaraju stvarnim događajima i pomisliti da je ovo istina. Nemojte se obazirati, ta to nije moguće da je ovo istinito, to ja samo pišem. Ovo je samo priča. A ako i ima kakve sličnosti sa stvarnim događajima, rekla bi moja pokojna strina Janje: «moja duša van toga». 

 

Zato ja pišen i da'je, a evo pišen opet o Jozi, jerbo je od prošli puta ostalo još toga. Nisan van reka ni «po' mise».

Daklen ovako. Ono san van prošli put pisa' o traktoru i o oranju. I ono, kad san se ja izvinijo Poštaru, a što san moga'! Naš Jozo je priredijo cirkus kad je ukrcava' «strojeve» u 'Jubin kamion. Po' sata je Jozo «palio» strojeve, pa priko rampe u kamion. Traktore smo mu mi morali «pomoć» ukrcat, pa smo ga gurali prema kamionu.

 Poštar je meni kašnje spominja' oranje.

–  Ali isto je Mešina moga dubje uzorat'!?- reka' mi je. 

Tu smo se, ja i Poštar, složili, ali svi nisu dijelili naše mišljenje. Neki su tvrdili da je Mešina uzora priko 35 centi, a neki da pola nije uzora, nego samo proletijo, da je zaprpa k'o kokoš. Kako je on oni dolac uzora' za posadit kumpir, tribalo je bit' uzorano «kako Bog zapovida». Zato je odlučeno da triba taj problem istražiti. Išli smo mi na dolac izmirit', ponili trokut, olovku i papir, radili proračune, crtali hijeroglife, po' mu doca izgazili, popili 2-3 litre vina, dobro se ismijali i došli do zaključka da istinu nije moguće utvrditi na docu, nego na kominu. Bio i Mešina s nama. Složio se i on s'tizin. A zašto i nebi. Komin je oduvik bijo ka sudnica. Tamo se sudilo i prisuđivalo. Tako smo i mi.

A ako je pala i koja budalasta besida, neka nam komin oprosti, a Vi nam, dragi čitatelji nemojte uzeti za zlo. 

Srdačno Vas pozdravljam i Bog Vam da' zdravlje i sriću.

 

***

 

28. 1.1992. «Oni» od sv. Marije pucaju prema Čavoglavama i Bovcu.

29. 1.1992. Za ručak važol i kobasice.

30. 1.1992. Posjet iz Omiša: Ivan T., Mate, Z. Perišić, A. Tvrde, Vjeko M., Anđelko K. Uz ostalo donili i malo vina. Ručak: manistra u suvo.

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2007. br.1 (24)