MOLITVA

 

«Boga moli i pošteno radi, pa se dobromu i nadaj« - zna bi često reć moj did.

I za sve šta bi reka did je zna protumačit kroz jednu od svojih priča, šta bi jednom ispričane ostale živit u mislima i rest u momu mladu srcu.

Tako je i bio onoga kasnoga primalitnjega dana kada je Bog usliša molitvu pravednih svoga puka pa u potribito vrime kišon blagosivja težačke trude, a did je sideć ispod volta naše kamene kuće odmara natruđeno tilo i gledajuć kako plodna kiša iz tija doji intradu, počejo pripovidat još jednu davnu priču.

Govorilo se u ono vrime: «U opančara Stipana lipi je ćeri, ma Tonka je od sviju najlipja«. Bila je ona manja od drugi cura, ali skladna tila, kosa joj duga svitla i ricasta kako u malo koje cure, oka bistra i zelena, a ruku jaki i spretni, pa je milina gledat dok s drugin vodarican vuče vodu sa potoka.

A nisu je gledali samo naši momci, jednoga je sparnoga litnjega pozapodneva zapazi i mladi Turčin Nedim, šta je doša zgasnit žeđ u pripeci toga litnjega dana.

Nedim bijaše u službi moćnoga age i niko nikad ne dozna šta jon unda mladi Turčin zapriti il' obeća, ali ne prođe puno Tonka uzjaše kobilu, pa sa aginin slugama pođe u njegove dvore.

«Ne plači mamo, sve će dobro da se svrši« - tišila je ucvijenu mater, ali lipa Tonka nije znala da zadnji put vidi žalosnu mater i da sobon nosi svoje zadnje opanke šta jon je ćaća sputijo.

Pošla je sa mrkin Turcima u agine dvore, tamo di će jon biti lipše i boje, di neće tribat kulučit po cili dan i nosit vodu sa daleka potoka di je ubogi momci kradon pogledavaju, i di neće bit samo lipa ćer sirota opančara Stipana.

«Ali čovik snije, a Bog određije – nek' mu je slava na nebesiman!«, doda je did.

 

Tonku Turci odvedoše u agine dvore da mu hanuma bude i dicu mu rodi, jerbo agi već lipe godine prođoše, a nijedna mu žena me mogaše izroditi dite.

Zbog toga aga bijaše nesritan u duši i srca tvrda, i u cilu njegovu vilajetu raja ga poznaše za kruta, srdita i nemilosrdna vladara, a isto tako znalo se da onoj sritnici koja mu dite izrodi čeka amanet kakvoga na njegovu dvoru još niko uživao nije.

Sada se lipa opančareva ćer zvala Tonhada i uživala je sva dobra bogatih agini dvora i svu milost svoga strogoga gospodara.

I u svoj toj lipoti kakvu još ćutila nije ne zaboravi odakle je došla, pa uz pomoć sluge Nedima, krijuć i od samoga age, na dvor potajice dovede svojega mlađega brata Križana i smisti ga u službu čobana velika i mnogobrojna agina stada.

Pa i neka služeć okrutnu turskom agi, Tonhada je znala da sad Križana čeka puna zdjela, boji kožun, te lipša i mekša prostirka od one u skromnu rođenome domu.

 

Brzo prođu i dva lita, a Tonhada ničim ne mogaše obradovati svojega ljutita gospodara, pa aga sada bijaše još smrktnutiji i zlovoljniji, sve manje je gledao na nju i dlazijo pod njezin baldekin, a zle sluškinje već pričaše kako Alah kuša moćnoga agu pa mu u dvor šaje još jednu nerotkinju.

A te godine puk sužanjski diga se proti zuluma Turskoga po ciloj krajini, begove haračlije i sluge njegove opake na puno mista platiše glavom od kršćanske ruke, ali u to dođu od istoka nova i jaka bezdušna sultanova vojska, pa silon i strahon velikin opet zagospodari pobunjenon rajon.

U to vrime mnogo se krvi nedužne proli i puno kuća i sela kršćanski skroz nestadoše, pa se u carsku i duždevu zemju raseliše, a Tonhada dozna da od kuće opančara Stipana osta samo pusta mirina.

Pa prvi put se pokaja šta izda svoj ubogi rod i šta pođe služit nevirnu Turčinu, i sad bi se tila vratit da ima di i komu.

I siti se Boga svoga na križu raspetoga šta mukon otkupi grij i patnju ciloga svita, i njegove žalosne Matere pod istin križen, pa se stade njomi uticat i molitve prinosit, da jon utroba plodon propupa i mir donese njojzi i ovomu domu tuđinskomu.

Pa od svoga blaga i lipote agina dvora sada jon osta samo vira i molitva….

 

Kod agini čobana bio stari adet da s godine na godinu jedan od čobana iz velika stada ukrade po koje jare ili janje, i da se zajedno sa ostalim čobanima, skrivenih od drugi sluga potajice pogoste aginom pečenkom.

I baš tada dođe red na Križana da po staru običaju, krijuć od drugi sluga, potajice pripravi gozbu aginim čobanima. Ta godina bila plodna, a trava bila kripka i sočna, pa po ledinama se sjatilo mnoštvo ovaca i janjadi. Križan bijo spretan i svaku poslu višć pa prvin mrakon u toru  izabere najače i najugojenije janje šta ga je u ti zeman dalo brojno agino stado.

A bilo je prid sami Uskrs pa se mladi čoban još višje veselijo kako će ove godine ti veliki blagdan puka kršćanskoga blagovat mrsnon ugojenjon janjetinon, a ne ko i prije uz šaku pure i čanjak neprovarena ovčijega mlika.

Ali tek štono mlado janje obisi pod gredu da ga odere i izbikari, u čobansku pojaticu banuše mrke agine sluge sa krezubin i šepavin čobanon Fahron.

Zna je sad Križan da ga je nesritni i zli sluga izda tek da se dodvori još gorin gospodarima, ali je i zna da sad ne more ništa pošto je na dilu uvaćen, nego da se ufa i moli za milost.

Agini oružnici ga svežu, pa uz teške udarce i grdne beštime zatvore međe čvrste zidine agine tamnice, da tude čeka sud svoga okrutna gospodara.

 

Tonhada je te iste noći čula zveket teški sindžira i škripu čvrsti vrata tamnice što bijaše u duboku i mračnu podrumu agine zidanice, a od svoji sluškinja mlada aginica dozna će bit belaja jerbo čobana Križana uvatiše u krađi agine janjadi i da mu sve ove godine službe ovi kaurin učini velik jazuk.

Tonhada protrne kad čuje da jon rođeni brat u okovan leži u aginoj tamnici. Znala je da je po staru zakonu onaj ko okrade svojega gospodara ili ga ošćeti na bilo koji način plaća glavon i noć provede smišljajuć šta da učini i kako da spasi brata od gnjeva gospodareva.

Age se je bojala i nije ga se usudila molit za milost, a još sada kad nju krivše šta mu za vo vrime ne more ili neće poroditi novoga gospodara ovi dvora.

Sluga Nedim koji je vamo dovejo bijo je negdi daleko, pa more bit da tamo daleko po pokorenoj zemji traži još jednu ubogu divojku šta bi mrkome agi tribala dicu poroditi.

Duvari na tamnici čvrsti bili, a prid gvožđenin vratima stoji jak oružnik, pa nemoćnoj aginici ne osta ništa nego da se Bogu moli i materi Božjoj priporučije da smekša tvrdo srce agino i da jon na životu ostavi brata Križana, jedino šta ne izgubi otkad dođe u ovi tuđinski dom.

I tako od svega blaga i lipote agina dvora sada jon osta samo vira i molitva…

 

Sutra sluge objaviše da će istoga dana prid zalaska sunca i akšam-namaza za kaznu šta svomu gospodaru naudi i učini veliku neviru, aginomu slugi Križanu osići glavu prid drugin čobanima za primjer i opomenu drugiman, nek je u dilima sluge njegovoga age poniznoga slava i čast Alahu velikomu.

Tonhada je cili dan poroplakala moleć, sa njome u misliman bila je slika tužne matere Božje, uz koju bi puk virnički njezinoga kraja u nevojama najrađe molijo, znala je da jon Turci selo popališe, rod protiraše i porobiše, a crkvu srušiše, ali u njezinin očima ostala je slika majke Božje prid kojon se sada Bogu milostivomu moli.

Ti dan padala je jaka kiša, i rano se je smrklo u dvoru aginu, prid sami mrak je čula mukle glasove iz tamnice, zvek teških sindžira i smij izdajica u avliji. Tila je izać iz svoje sobe i onako napola gola i bosonoga otrgnit Križana iz pandža aginih sluga, ali kano da su oni lanci nju okovali u ovu ukletu odaju, ni glasa nemaše da u ime Božje dozove za milost.

Još jedna kratka zapovid agina i bolan krik se prolomi u težak sumrak, i unda se opet čulo samo kako ista jaka kiša natapa glibavu i krvavu avliju aginoga dvora.

Tonhada se odjedanut trgne, u glavi jon krv proključala, oči jon se smrakoše, a u ušima je čula zvek sindžira i pjusak kiše, pa bojeć se da ne čuje još jedan krik u ovaj mučan sumrak, i kano da je šejtani gone pobježe iz svoje uklete sobe i krvave agine avlije.

Te kišne noći Tonhada zauvik pobiže od blaga i lipote aginoga dvora, pa ni njen gospodar ni sluge njegove nikad je više ne vidiše i nikad ne saznaše kamo je te kišne noći nestala njijova mlada i nesritna gospodarica.

 

U sumrak drugoga dana stari mlinar Vukas u pećini povr svoje vodenice pronađe Tonku, uplašenu i promrzlu. Staru Vukasu se isprva učini da pod polon vidi mladu vilu šta po litnjoj misečini, tude uz Cetinu, sa svojin vilinskin sestricama kolo vode.

Ali misec je bijo mlad, a lito još daleko, pa mlinar vidi da ovoj sirotici triba pomoć ma ko bila i šta tude radila, smili mu se i lipu tuđinku povede u svoj mlin.

Tu u skromnoj kući cetinskoga mlinara u župi Radobilji Tonka nađe svoj novi dom. Mlin odavna ne imaše ženske ruke, mlada mlinarica davno umre ostavivši Vukasu sina Radoša, jedinu mu radost i sada pomoć po strare dane.

Doskora Tonka Radošu žena postade i podari mu lipa i zdrava sina, i Tonka vidi da njon Bog usliša one davne molitve u aginu dvoru, pa u ono vrime Svemogući Bog  jon ne uskrati radost materinstva, nego kazni silnoga agu, slugu svoga okrutnoga i nevirnoga.

I tako Vukas i sin mu Radoš doznadoše da onoga ladnoga sumraka u pećini povr vodenice stari mlinar nije vidijo izgubjenu vilu, nego u kuću dovejo mladu aginicu pobiglu od blaga i lipote agina dvora.

 

U to vrime pročuje se glas cilon kršćanskon krajinon i turskon nahijon kako fratri u kuli povr grada Sinja čuvaju sliku majke Božje kojon su se utičući i moleći, iz svoga kraja zauvik potrali silnu i moćnu Pašinu vojsku.

I Tonka poželi vidit tu čudotvornu sliku, pa se onoga lita o Velikoj Gospi s diteton u naramku uputi gradu Sinju i čudotvornoj sliki matere Božje.

Mlade noge je začas izniše na Sinjsku kulu. Pod zidinan sjatila se pusta čejad potribna zagovora Gospina, čekajuć kad će fratri iz kule iznit Njezinu sliku i njomen blagoslovit sakupjeni puk.

Tamo podno vratiju tvrđave po turski sidijo je jednoruki prosjak pognute glave, liva mu i jedina ruka ležala na kolinu i stiskla dva – tri bakrena novčića, Tonki se učini poznat taj mladi prosjak i ona mu priđe, prosjak podigne glavu i pogleda mladu ženu sa diteton, oči jin se susritoše i prigušen krik jeknu Sinjskon tvrđom, pod Turskon čalmon Tonka pripoznade svoga brata Križana kojega već bijaše oplakala.

Bog one kišne večeri u aginu dvoru zagovoron matere Božje usliša vapajne molitve mlade aginice da smekša srce okrutnoga age i da jon na životu ostavi brata Križana, jedinog svojeg šta ne izgubi otkad dođe u njegov dvor, te gospodar prisudi da se mladu čobanu podari život, a da mu se za kaznu krađe gospodareva blaga odma odsiče desna ruka.

A Križanu čobani pripovidiše da je baš te kišne večeri iz dvora nestala mlada gospodarica Tonhada i da je sluge agine sutradan u potoku nađoše mrtvu.

A ne prođe ni jedno lito, jednoga ranoga rosnoga jutra sluge agine u čobanskoj pojati nađu mrtva krezuba i šepava čobana Fahru, a jednoruka Križana od toga dana više niko nikad nije vidijo.

Tako Križan, počinivši osvetu, umakne daleko od gnjeva Turskoga i pribiže u zemlju kršćansku da bez ikoga svoga na ovomu svitu živi život sakata i uboga prosjaka.

Sunce sa visina svitlalo je sliku čudotvorne Gospe, a oko nje prostrt virnički puk priporučiva njoj je svoje prošnje i molitve. Tonka isprid slike ostavi zlatni prsten, zadnji spomen nesritne gospodarice Tonhade, na veliku moć i bogastvo aginoga dvora.

Do smrtnoga časa u molitvama Tonka je prid očiman imala sliku žalosne matere Božje, a u srcu viru da Bog uslišava molitve pravednika i vapijućih potribnika.

 

«Zato sinko u životu viruj i ustraj, i sve lipo kad prođe, ostaje ti samo vira i molitva« - završijo je did svoju priču.

 

A doli ispod briga, tiho teče Cetina, i poput didovih usta sve tiše priča priču o lipoj Tonki, o njenoj viri i molitvi, a zaborav i visoka trava sad pokrivaju staru vodenicu i skromni dom cetinskih mlinara.

 

 

Tumač manje poznatih riječi i izraza ( tur. ):

Aga – turski plemić i posjednik, adet – običaj, akšam (namaz) – večernja molitva kod muslimanskih vjernika, amanet – obdareno ili povjereno dobro, belaj – nesreća, duvar – zid, čalma – omotač oko glave, hanuma – žena, gospođa, jazuk – šteta, kaurin – pogrdni izraz za kršćana kod turaka, kuluk – prisilan rad, nahija – područje pod Turskom upravom sačinjeno od više župa (džemata), sindžir – lanac, šejtan – vrag, vilajet – pokrajina, zeman – vrijeme, zulum – nasilje, prinudna uprava.

 

 

M.P.

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2006. br.1 (22)