Opisa' je naš pjesnik, u pretprošlom broju ZOV-a, kako je naš bidni Mate nagrabusijo. Priča je malo duža, ali je zanimljiva, pa van je moran ispričat. To je bilo ovako. 

Došli mi na teren i prvo jutro u 6,00 sati opali topovnjača ispred Mljeta prema nama. Mi još spavali. Nije to bilo tako opasno, ali se nama činilo da nas je detonacija digla od poda barenko po metra. Ni'ko ništa nije triba govorit, razletili se mi niz škaline i kud koji. Samo da je bilo kako uteć'. Izletili vanka, zalegli iza kamenja, našli nikakve rupe i bunkerčiće. I, fala dragome Bogu, nikome ništa. Pucalo taj dan, čovik više navika, ono, čisto ti neugodno kad je tišina. Drugi dan došli Ercegovci. Ojačani vod, čini mi se njih četrdesetak. Momci, ko i naši, ali da ti vidiš koje naoružanje. U nas nike jadne puškice, a u njih «ciganke», puškostrojnice i šnajperi. I to koji! Koch&Heckler, novi novcati. «Otraše» oni odmah prema položajima. Zalegli, namistili puškostrojnice i šnajpere i udri. Potrošili oni jednu vriću metaka, skupili ratilo i odoše. Nisu oni pravo ni otišl, i Srbi narihtali minobacače i udri po nama. Ma je li nam to tribalo. Dali mi đavlu i Srbe i Ercegovce. Kojeg đavla barkaju. Dok nisu došli, bilo sve mirno. Smistili se ovi  u prizemlju livo. Naš prvi i drugi vod spavali u prizemlju desno. Pet uri ujutro, još se nije niti svanilo, Mati se Caji (neće se Mate jutit', kad je istina) da 'prostite pripelo, navečer ispraznijo dvolitar i mora «nastranu». Izaša on iz spavaonice vanka, otiša nastranu, obavijo nuždu i vraća se nazad. Uđe Mate u dvor, puče jedna, pa druga. Uđe Mate u hodnik, pukoše još dvi-tri. Asti kosti od spuža, veli Mate, što in je, neću moć spavat od nji'ove zuke. Nije to ni reka, otvoriše se vrata od live spavaonice i naši prijatelji izletiše na hodnik. Vika je naš Mate: «Asti kosti od spuža, kud će te», ali niko ga nije čujo. On oće u krevet, a oni vanka. On sam, a nji četrdesetak, oboriše ga na pod, pa priko njega. Srića, Mate kus čovika, pa izdrža, a da je bijo kogod slabiji, slomili bi mu sve kosti. I da je tražijo invalidnost, dobijo bi je, i ja bi mu bijo svidok. Ali naš Mate, fala Bogu, osta'  zdrav i čitav.

I ona druga priča, o eroplanu, isto nije gotova. Spustili se momci s položaja, a s njima se spustio i njihov zapovjednik. Doša u zapovjedništvo, cili izneređen, sijo na stolicu i počeo priču. Nit' je gladan, nit je žedan. Sidi, meka glavu među ruke i samo jadikuje. Najveći mu je problem što je teren sve sami kamenjar. Nigdi nikakvog stabla. Ako je što i bilo Srbi zapalili, pa izgorilo.

–  A nigdi poštena stabla, samo kamen. Vidi te ko na pjatu, jada se on.

– Je, vidio sam, kažem ja, to si u pravu – Nije se lako tuć na takvom terenu. Sad je meni jasno kako je bilo partizanima! Oni su uvik tražili šume, što gušće, to boje. Nije bilo bidnin Švaban lako s njima.

– Ništa kažen ti. Samo niki jadni smriči, jada se on i dalje.

– Da je poštena šuma tukli bi se ka judi i mi i oni, boje od partizana. Dobra borova, cile godine zeleno. Divota! kažem ja.

– Neva'ja, oni bi zapalili, a bor gori k'o lučevina.

– A što misliš da je  posaditi štogod šume!? Bilo bi najboje dubove, vako ugusto, pa se tuć samo od prolića do jeseni. Kad opane lišće fermaj! Nema rata. Što misliš? –  barkan ja.

– Što mislin? - gleda on um'e', mirka me, pa će:

– Mislin da bi bilo najboje da unda u tu tvoju dubovu šumu dođe lugar i potra kući i nas i njizi.

Ove događaje naš pjesnik nije opjevao. Biće se i on uplašio šumara.

 
***

4. studenog Klek i sređivanje, posjeta «općinskih otaca», pada kiša. 

5. studenog pada kiša, oko 12.00 stiže «Dugorački», naši iz druge i s Tmora pokisli do kože, ručaju prvi, nastojimo ih «toplim pjatom ugrijati», «Doktor» mi priča bizarne podatke o pogibiji Banje, kum Krešo priča o problemima na Tmoru i sa silaskom. Kiša i dalje pada, Marko T. odličan.

Pričam s tobom i lakše mi je.

Zov rodnih ognjišta, 2006. br.1 (22)