PROSJAK

 

Okopavali smo kumpir u vrtači, did i ja, sami, bilo je rano popodne, sunce poskočilo pa pripeklo vlažnu zemju. Žedni i  nesiti brzo se umorismo i počinusmo na međici ispripletenoj bršćanon. Did sijo na držalo mašklina, a ja do njega. Gledali smo kako vitar igra rascvitalin granaman trišnje. Mučali smo tako niko vrime, svak u svojin misliman, a unda me did pogleda i počne mi pripovidat.

Davno je to bilo, još san mlad bijo, ali se svega dobro sićan, proliće je bilo, svetac Uskršnji, grij u poju radit i snagu u nekorist trošit, ali mlada krv i tilo ne daju mi mira, pa ja polako kroz poje, volijo san k'o i sad u ovo doba gledat kako loza plače, koko topli vitar od mora gonja oblake prid kišu, kako mladi pup goni i trava zeleni…

Toplo bilo pa ožedih, uputih se bunaru u poju, bistra voda u ladu podno brista od davnina je žedna grla pojila.

Kad tamo, baš na bunaru intrah čudna gosta. Ne vidjeh ga dosada nikad. Na njemu rasparane gaće i star kumparan, opanke ruvinjane od duga puta, a priko ramena stara torba zobnica.

Mlad još bijaše, vidilo se na tamnu licu zareslon u bradu, kosa duga i po ramenima razasuta, a samo oči mu nikako čudno svitlile. Ne pobojah ga se, poznah da takvo ubogo čeljade ne nosi zlo sobon. To neki je prosjak, odma pomislih.

Rekoh mu: « Tu voda je čista i ladna, pa tilo kripi i dušu odmara. Didovi moji i pradidovi iz toga bunara žeđ trnuše. Pij i ti putniče, ako si Božji, s blagoslovom. Sigurno dolaziš iz daleka, jer ja te ovde još nikako ne vidjeh«.

«Velik put je iza mene, al' još veći tek me čeka, pa počinuh ovde da se ovin Božin daron napojin. Šimun mi je od krsta ime, a koji san, oklen i kud' iđen? Duga je to pripovid« - reče mi mlad prosjak i oči mu se još više zasjajiše.

«Napij se vode, Šimune, i ispripovidi mi svoju priču. Dan je još dug prid nama, svetac je danas i niki me posa ni priša ne goni, a i tebi će odmora dobro doć» - nagaovarah ga da još ostane, jer slutih da Šimun nije prosjak kakve san dosad u našu kraju viđeva.

Prosjak uzdahnu, malo se zamisli, pa mi reče: «Dužnik san tvoj, mladi težače, jer me napoji vodon iz ovoga bunara s blagoslovon i lipon riči, a blagoslova i sriće najviše triban, kako i zašto, sad ćeš i sam čut«.

I poče mi mladi prosjak Šimun kaživat svoju priču koju ću sad tebi ovde pripovidit.

            Ja nisan ovlen. Rodijo san se tamo daleko iza Biokova, u selu malon, ubogon i sirotinjskon, i u kući još sirotinjskijon, tamo di srića umre i prija nego šta se rodi.

Tako bilo u mojoj kući, juta sirota, sve muška čejad i gladna usta, a tomu ja najmlađi, pa i od onog malog mene uvik dopadalo najmanje.

Zemje u nas nije bilo da nas rani, a ni u drugi da se na nadnicu pođe, pa se ćaća u svoj takvoj nevoji prisvitlomu caru i njegovon zakonu zamiri, a kako vlast carska ne znade za milost i oproštenje, nego za batinu i tamnicu, tako se moj ćaća odmetne u hajduke.

Život  je život, pa je boji i hajdučki nego oni kad krivicu svoju trpiš i tilon gnjiješ u mraku carske tamnice.

Pa kraj sve te sirotinje i nevoje kuća naša dođe na loš glas, zlu sriću nan zapečatila carska vlast, i judi iz sela počeli nemilo gledat na nas, pa kažu: «Biži od takvi, ko izda cara i vlast, i Boga će izdat«.

Tko sije vitar - žanje oluju, pa i moja braća čin malo podrestu i mišica in težačka ojača, i oni ćaćinin puten, te u kući sirotoj osta ja i nesritnja mater.

Vlast carska uzme nan i ono malo zemje, i sad na njojzi radismo k'o na tuđoj, a kuću nan rekoše uzeti dočin iz nje ode zadnje čejade.

I tako ja u životu upoznah nesriću prija nego li kakvu sriću, jer uvik, kad srića mimo te prođe, nesrića je stala uza te.

I brzo sam vidih da mi je sriću tražit negdi na nekon drugon mistu, i prosih mater da me u fratre dade, pa da mi crna kabanica Franje Asiškoga poda pošten kruv prosjački, da u službi redovničkoj smiraj duši i sriću u novu posvećenu životu nađen, daleko od mista di nemah nikoga svoga i di mi iščupaše nejako korjenje.

Ne dade mi mater. Na svitu jon osta samo ja po stare i bolesne dane, a kad oden, kuću našu i  imanje sirotinjsko uzet će carski poreznici zauvik.

I ne prođe puno, mater umre, a ja poput tanke i nejake mladice osta sam na svitu.

Mišljah se di da sriću tražin i život novi započnen?

Ovde, na ovoj zemji ubogoj i sirotinjskoj – ne. Srića je ovde već isprošena i odavno je napustila ovo siromaško misto.

U vojsci, da mačem i soldatskin zaviton služin caru, da u njegovoj milosti i moći veličanstva isprosin službu i okusin tvrdi kruv oružnika – ne. Ja dite san hajduka i brat carskih buntovnika. Zar da oca i braću svoju priko sičivice mača gledan i u dimu baruta pripoznan. Tu pod carskon službon ja sriće ne mogu  prositi ni naći.

Prođe koja godina i ja vidih da je srića vridna, jer je tako malo ima i kako je ne nađoh ovde, ja se uputih u velik svit da je taražin i prosin na nekon drugon mistu.

I tako kroz mista nevelika i krajeve nepoznate jednog dana stigoh u Zadvarje. Kiša i studen nagla pritisla, pa ja odlučin ostat dan-dva da se odmorin i da sačekan dok vrime grubo ne miti.

U kuću me dobru primiše, malenu i sirotinjsku. Ležaj mi dadoše u toplu i suvu, na tvrdoj slami na kojoj i sami ležaše. Jidoh puru iz iste zdjele, i šta in Bog dade to s menon podiliše.

U kući bila i cura lipa, kose crne i oka garava, pa kako je dan i vrime prolazilo ja sve više gledah u nju, a i ona je mene krijuć se crnin okon gledala, i mislio san bude li je višje uza me, eto za nju i za mene sriće koju po svitu tražin.

I ne prođe jedna jesen, ja se opet u istu kuću navratih da prosim lipotu i dobrotu jedne siromašne divojke za svoju i našu, još neznanu sriću.

Ne dadoše joj poći za me, za prosjaka šta sriću prosi i još je ne zapozna. Kazaše da kud će sirota još većoj siroti, i udaše je doskora u drugo i daleko selo za starija i bogata trgovca, a komu bi pošla ni pitali je nisu.

A ja opet u svit, da nađen i prosin sriću šta još ne zna za me, kroz pusta mista i krajeve, dole i planine, po snigu i studeni, po kiši i vitru, po žegi i zvizdanu, sve trpilo ovo sirotinjsko tilo.

I sad san ko Božje stvorenje, tica nebeska, što niti sije niti žanje, a rani je Otac na nebesin Žanjen di nisan sijao, kupin di nisan vijao. Srebra ni zlata ne ištem. Sve što iman na meni je i sa sobom nosim. Od zla bižin, a dobru se nadan i radujen.

Dođoh tako i u ovaj kraj da nađem ono što nikada ne poznah, i uzmem ono što nikada i ne imah, ako ne ovde, onda u široku i bilu svitu…

Tako mi je nekad, u jedno davno proliće pripovida prosjak Šimun.

 

Više nikad nisan vidijo prosjaka Šimuna. Okripivši se vode sa našeg starog bunara otiša je u dalek i nepoznat svit da sriću nađe i da je isprosi – reka je did.

«Šta misliš dide, je li prosjak Šimun ikad naša sriću u svitu» – pita san dida.

Did se malo zamislio pa mi reče: «Sinko moj, ko god traži sriću na nekon drugon mistu, taj vrime gubi i neće je nikad nać. Sriću ne moreš imat, moraš je znat pripoznat u sebi i nać u drugomu, a to te tuđi svit nemore i neće naučit».

« Život ne činu prazne žeje, nego vridna i poštena dila, a ona se ne pripoznaju po korjenju nego po plodovima. Ajde sad sinko, dosta je bilo beside i odmora, još je velik posa prid nama», reka je did i čvrsto stisnijo držalo mašklina.

 

A ja znan da i sad, poslin puno godina, prosjak Šimun još uvik negdi živi, i da u daleku svitu traži svoju sriću, koju nikad nije ima, niti je zapozna.

 

 

M.P.

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2005. br.1 (20)