Obrušiše se tako vrsni vojni znalci na tekst objavljen u zadnjem broju ZOV-a. Ko, ono, kako san to moga pisati, da sramotin hrvatsku vojsku, kako ne može zarobiti običnu kokoš. Nisam ja razumijo da se oni zapravo brinu da ja ne bi završijo, ko niki što su završili, jerbo da san pisa o zločinima hrvatskih vojnika prema civilima. To sam razumijo tek unda kad me jedan prijatelj upozorijo da postoji Haški sud. Ono:

- Pazi što pišeš, nemoj da ovo pročita ona što nije ni «deda ni baba»,vidiš kako bidne Srbe proganja! 

I ja san unda malo ferma, ali san se sitija, da se ovde radi o hrvatskim kokošama i hrvatskoj babi, a ne o neprijateljskoj vojsci. I to ne bilo kakvoj babi, već hrvatskoj babi iz Umljanovića. Da je to bila baba i pô potvrđuju riči našeg pjesnika, koji je, prije one akcije, o njoj napisa ovako:

 

«U 'von mistu blizu sela Kljaka

živi garda i još jedna baka.

Došla baba prije pet-šest dana,

Pa se stalno ona svađa s nama.

Skiči, grinta, stalno brontulaje,

Radi suđa stalno đavlu daje.

Baba ti je malo bez pameti,

Stalno klede, svašta joj izleti.

U sklonište nije tila ući,

Kaže oću poginit' u kući.

Za života njome stalo nije

Moli Boga neka je ubije!...».

 

Fala Bogu ostavili smo je živu i zdravu.

 

A da znate, izvesti akciju nije bilo baš tako jednostavno. Za akciju se tribalo pripremiti. I akcija se pripremila kako Bog zapovida. Jasno je kazano: momci ručak nije doša, kruva i žutinice ima, fali štogod mrsna, pa sad, vi kako znate. Izabrani su dobri vojnici, sve dragovoljci, psihički i fizički spremni za akciju, ako triba i glavu izgubit! A bili su i dobro naoružani. Skoro sve, osim atomske bombe. I akcija je razrađena. Bilo je tu i pričuvnih inačica! Dogovoreno je da, ako tko naiđe, triba ga vermat pod bilo koju cinu. I kad je baba naišla, ona su trojica, prema pričuvnoj inačici, zalegla i vikala «stoj». Baba je stala, a oni s u vikali «lezi doli». A baba nije tila leć; ma kakvi, neće i gotovo. Nego, zađavla, uputila se prema kokošinjcu. I što sada. Više nije bilo izlaza. Ona trojica su se povukla na pričuvni položaj, vajali se po podu od smija i gledali kako baba Peri otima kokoše. Nije bilo baš vojnički. Tribalo je malo više urtat, ako triba i prsimice, pa bi akcija bila u potpunosti uspila. Uspila je ona i ovako. Jedan borac se probio do kokošinjca, čak je i zarobio kokoši. Nažalost, poslin su te kokoši likvidirane i završile su u babe, ali što je tu je. Nisu oni krivi što je naišla baba. Da nije naišla sigurno bi momci uspili zarobiti kokoši. Nažalost nije bilo pismenih zapovidi, jer se radilo o vrlo tajnoj akciji, pa nije za nju zna niti Glavni stožer, niti iko od nadređenih, ali je akcija završila bez većih žrtava s naše strane. Je malo dobijo Pere od babe po kostima, Jozo razbijo lakat kad je ono zalega i vika «stoj, lezi doli» i što je drugi Jozo izmeja cile gaće jer se zavalijo u glib od smija. Ža' mi je što nismo izdali pismenu zapovid. Istina, to je bila akcija ograničenih razmjera, nije to bio Bljesak ili Oluja, ali se radilo o 1991.godini. Akcija bi se sigurno izučavala na vojnim učilištima k'o jedna od bo'je pripremljenih i izvedenih diverzantskih akcija tijekom Domovinskog rata.

 

Ali što je, tu je! Idemo mi dalje s pripovidanjem. Razumili ste me da su momci iz gornje akcije bili psihički i fizički spremni na svašta. A što se dogodi kad vojska nije spremna baš na svašta, pročitat' će te u slijedećem izvještaju.

 

ŠNICELI, BOMBE I CIGARETE

 

'91. Sidimo u zapovjedništvu «prve». Sutra su Svi sveti, prikosutra Dušni dan.

- Je li i njima Dan mrtvih?-  pita neko.

- Nije!

- Ako nije, bit će im!- viće Čićo.

Posada na položaje upućena u 22.15. Komentiramo da nešto nije u redu, jer je prestalo pucanje. Osvanuo novi dan. Doručak nije stigao, a ni ručak. Snalazimo se kako znamo. Grgo je i tu meštar. Oko 13.00 sati počeli «oni» sipat. Klapaju granate, zvižđu, žvrču, tresu, a unda bu-u-u-um. Letidu avijoni, iskriču i oni. Bože, sačuvaj. Zuji u ušima. A unda sve pristane i pojavi se u zraku bili helikopter. Klapa ko traktor, pa ga mi prozvali Tomo Vinković. Mi mislili UNPROFOR-ov (Ja san in uvik govorijo da je to «UN PRO FORM», ali zađavla) pa samo što mu nismo mavali. Jer kad je on u zraku, Srbi ne pucaju. E je! Mo'š mislit, koji možđani!

A prije nego je počelo tresti ljudima, što su išli na položaj sinoć, dojavljeno da se očekuje napad zrakoplova. Na položaju i trojica momaka iz sela. Pa što ima veze, napad ko napad. Gledaju oni što će bit. Kad ono zazvižđa i puče. Čulo se «auuuu» i dvojica uletiše naglavačke među škripe, jedan od drugoga jedno pedesetak metara. Treći di će, di će? Ugleda jedan jadni smrič i baci se on podanj. Kako je taj treći kus momka, stražnji dio i noge viru vanka ispod smriča. Vidi to oni prvi iz škripa, pa mu viče:

- Trči amo u škrip, di si se sakrijo pod smrič, ubit će te!

- Ne vodi ti brigu za me – viče on – čuvan ja glavu, lako je za šnicele. Ima doktura, lako će okrpit'.

Od sveg jada ovi se nasmija. Ali i dalje trese. Onomu iz škripa priko (recimo da je to «drugi») pripelo pušit pa viče «prvom»:

- Imaš zapalit'?

- Iman! – kaže prvi.

- Daj mi jednu.

- Na, dođi po nju.

- Ajde donesi mi je!

- Neću!

Misli se drugi što napravit' pa vikne prvom:

- Ajde, dobaci mi je!

I  prvi, k'o berekin, baci kutiju na po puta. «Drugi» pričeka, pa kad je malo stalo pucat i kad je počeo «Tomo Vinković» u zraku klapat, polako se izvuče iz škripa i počne se libit prema kutiji. «Prvi» odlično oponaša granate, pa kad je vidio da je ovi poša prema cigareti, zazvižđa «fi-i-i-i-i-i-i-i» , pa «bu-u-u-m» i baci malo kamenja prema drugome. Drugi se brzo okrene, biž', pa četveronoške uleti u svoj škrip. Pokuša «drugi» ponovo. Prvi «opali» još jednu. I tako je prvi pokušava doći do cigarete, a drugi ispaljiva granate i u tom se svom jadu smija. A kako se smija «u sebi», da ga onaj drugi nečuje, njemu od pustoga smija pripelo i on, da prostite, «pustio vitar». Ali baš ono dobro, junački. Onaj drugi taman ponovo izaša iz škripa diga glavu i pita prvog:

- Koja je sad ovo, 'vaku još nisan čujo.

Kad je to prvi čuo, više se nije moga smijat «u sebi» nego se uvatijo za drob i «puče»  od smija, pa mu viče:

- Ovo ti je teška Kučićka, od muke.

Svatijo drugi o čemu se radi pa se diže, trk i napokon se dočepa cigarete. Uletijo nazad u škrip, zapalijo pa viče onom prvom:

- Eto, neka tebi smrdi Kučićka od muke, meni miriši tvoja od mukte.

Ovo su mi momci pričali kad su se, nakon sveg jada, Bogu fala, živi i zdravi vratili s položaja.

O ovome naš pjesnik nije pisa, ali je spomenijo jednu grupu koja je bila s nama na terenu. Kaže pjesnik ovako:

 

Kad je prva nako blizu pala,

da s' vidio koja trka stala.

Svak je prvi iskočiti tio,

pa je hodnik njima uzak bio.

Hrabri momci iz Hercegovine

ne gledaju di su drače, stine,

nego skaču i letu pod pole.

Daj me pusti, još te lipo mole.

Tad su Caju, Bože im oprosti,

deset dana bolile sve kosti.

Na hodniku bidnog ruvinjali,

Kad su ono iz škole bižali.

Nisu oni gledali ko di je

Nego da je uteći što prije.

 

* * *

 

A da podsjetim prijatelje i suborce, iako nekima neće biti drago:

·                     Listopad 1991. – Masline neobrane, rodile ka' grozd. Klek osunčan i poluprazan.

·                     25. listopada u 21.30 – Upućena prva skupina prema Dubrovniku.

·                     26. listopada u 2.15 – Druga skupina otišla u Doli (Zaton),

·                     27. listopada  iza 8.00 – Otišla treća skupina. 

·                     28. listopada – Grgo «posudio» demežanu u Stonu. Ja i Čićo nakrcali punu stonogu. Bili «lovi ribu» u frižideru. Gospar Ive pomaže koliko može. Čuna ruši avione. «Oluja» stvara nered. «Čardaš» pokvaren, večera nije dostavljena.

·                     29. listopada – Sunčano. Minobacači rade, telefon ne radi, ribe još ima, četnici pale Slano. Štef nema primjedbi.

·                     30. listopada 6.00 sati prve bliske topovske (brodske) i prvi normalan ručak. Caja beštima kosti od spuža. Peta kolona radi, oštećena «stonoga».

·                     31. listopada – Lipo vrime, sunčano, ali prohladno. Nakon tri dana minobacača prvi put ozbiljniji napad aviona. Posjet iz Omiša i Kostanja (Škaričić, Dujmović). Gospar Ivo pomaže koliko može.

·                     Studenoga 1991. – Mala naoblaka, zapaljeno je selo Banići i farma pokraj sela. Glavna sestra KBC Split (Marija Ž.) poslala nam veliki paket potrepština (paštete, mesni, kava, baterije, ...). Došla posada Boforsa iz Omiša. Robi me ošiša (Bili i T. nisu uvukli jezik u usta). Neki ljudi razduženi i poslani u Omiš. Uspostavljena je bežična veza («Lav 2» se čuje samo iz kantuna). Čujem se s rođakom M. R. ... Naši se popeli na Tmor. Kum Krešo živ.

 

 

Jere

 

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2005. br.1 (20)