KUČIĆKA VILA

 

U tu litnju večer sidijo je did na trupini isprid dvora, staračkin kostima naslonjen na kameni zid konobe i umornin rukan prikriženin na krilu. Did je gleda u vedro litnje nebo osuto sjajnin zvizdan, i taman kad se velik i pun stari misec počejo dizat ponad Biokova, ja san doša didu i donijo mu njegovu lulu i kesu, da u miru staračkih misli popuši lulu duvana i pođe na počinak.

Vidiš sinko, govorijo mi je did nabijajući duvan u lulu prston, večeras je počelo šentimane i drugi kvarat ovoga miseca, pa će još noćas negdi poza pola noći, nekud u selo doletit vile i sjatit se na jednom mistu u vilinsko silo.

Kako se pričalo dok san ja još bijo mali, samo je jedna cura vidila družbu vilinsku, kako u noći punoga miseca plešu svoje vilinsko kolo, a ta cura je bila Jelica - vilinska sestrica, ili kako je kasnije, u priči prozvaše «Kučićka vila».

Ja sidoh još bliže da boje čujen svaku njegovu rič, i did u čarobnoj litnjoj noći punoj srebrene misečine poče pričat priču o Kučićkoj vili.

Jelica bila lipa divojka, ali iz sirotinjske kuće, sa još puno mlađi braće i sestara, pa joj sa materon i ćaćon vajalo po vas dan radit po tuđin žurnatan i nadnican, jer ono malo njijove sirotinjske zemje nije moglo izranit tolika gladna usta.

I sve jon to nije bilo teško koliko jedna istina, koja je s vrimenon sve više tišćala misli mlade sirotice. Svin srcen i dušon jubila je Marka, kovačkoga sina, koji isto bijaše sirotinja ko i ona, i koga je isti trudbenički život prikova uz komad tvrde zemje i težak nakovanj kovački. Marko je iston miron jubijo Jelicu, pa je u žaru momačkog srca svakin danon sve višje kalio svoju jubav prema sirotoj lipotici.

Pa još toga Božića, Jelici Marko darovaše rumenu jabuku. Nije to bila obična jabuka kakve momci daju odabranin curan u noć porođenja Spasitejeva, u toj jabuki bio je bakren prsten kojeg je načinila spretna ruka mlada kovača, i znala je Jelica da Marko snijuć njijovu sriću, sada prosi njenu sirotu i lipotu …

Radi toga joj je bio najteže, jerbo je dobro znala da u svojoj sirotinji ne smi ni mislit na dotu i na udaju, i na to kako drugin curan ćaća daruje, oli proda komad zemje, da ji dobro za udaju spremi …

Samo je materi jedne večeri za kominon isplakala svoj jad, a mater, koja je jedina u ton muki mogla razumit, u iston jadu jon je rekla: «Ćerce još si mlada, iščekaj još koju godinu da braća podrestu, pa će dobri Bog providit sirotinji boje dane i koju jaspru za tvoju dotu, a ćaći nemoj ovo ni spominjat, jerbo se od pusti briga i ' vako ne moremo odrenit».

Tako je sirotica Jelica u nesritnon mladu srcu tišćala tugu, i čuvala sve svoje ufanje i jubav za plemenitu dušu mladoga kovača…

Tako jedne litnje večeri punoj svitle misečine ko i ova, zapovidi ćaća Jelici da još te večeri, prija druge žedne čejadi, donese vučiju tek podavrile vode sa čatrnje, da se ujutro blago more napojit prije paše.

Svi su posli duga i trudna dana već išli počinit, jedino je Jelica tila, da prije nego šta ode po vodu, u miru noćnoga lada izmoli večernju Zdravamariju, ali tek što sidne, klone jon natrujeno tilo i umorna sirotica pod litnjon misečinon spokojno usnu …

Oko nike gluve dobi noći prene se iz sna, siti se ćaćine zapovidi, pa zgrabiv vučiju potrča na čatrnju. Nosile je mlade noge i stra od kasne ure, pa začas prileti dobro poznatu oputinu.

Kad je bila blizu bunara učini jon se da misečina tude jače svitli, a iznenada oko nje digne se jak vitar, pa svitlo i bilina zaslipiše jon snene oči, i prije nego se snađe, Jelici se učini da bunaru doliće nika čejad u bilo obučena, silno se pristraši i na brzinu se sakri iza međice do puta, virujuć da sve to sanja.

Poplaši se misleć da su to duše umrli koji ne mogu prić na nebesa, nego lutaju ovin sviton tražeć svoj pokoj, ali kad boje pogleda vidi da su to sve mlade cure, u bilu svilu obučene, koja se čudno sjala na misečini, a kose in žute kano zrilo klasje igrale oko lipih lica.

Kad se skupile oko bunara, jedna od nji stane u sridinu i poče pivat glason, kakva Jelica još nije čula:

 

 

                      „Tek šta pola noći mine

                         sa kamena, iz planine,

                        doletile vile mlade

                        šta li usrid sela rade?“

 

 

Na to se druge divojke skupiše u krug i uvate jedna drugu oko pasa, pa počnu plesat kolo kakvog još Jelica nije vidila na nijednom derneku oli brguji u cilon kraju. Mladice se zavrtiše, noge in više ne dodirivale zemju, bila koprena vijorila oko nji, a vesela lica in čudno sjala nikon lipoton i radosti, i vile igrajuć zajedno zapivaše uglas:

 

                         „Nek te mlade noge nose

                          nek se viju zlate kose,

                          pismu ovu piva sada

                          u Kučićin vila mlada.“

  

Kad završi pisma, stane kolo i vile se razletiše oko bunara igrajuć na misečini, a jedna od nji, Jelici se učini najmlađa i najlipša vila stane ponovo skupjat svoje sestre pismon:

 

                         „Kod bunara u kon vrilo

                           sastalo se vila silo,

                           da se kola naigraju

                           i pisama napivaju.“

 

 

Kupile se vile oko bunara i svoje sestrice, pa kad se sjatiše zapivaju opet u složno:

 

                          „Nek te mlade noge nose

                            nek se viju zlate kose …“

 

 

I najmlađa od njih ponovo povede kolo vatajuć družicu do sebe, a druge vile vatajuć se u vilinsko kolo zajedno zapivaju:

           

                          “Kolo vodi vila mlada

                            uvati se sestro sada,

                            vilu drugu ruka vata

                            tanka struka, bila vrata.“

 

                       

Vilinsko kolo poče opet plesat oko bunara sve brže i brže, a Jelica opijena litnjon misečinon i igron mladih vila slušaše već poznatu pismu:

 

                           „…pismu ovu piva sada

                             u Kučićin vila mlada.“

 

 

Gledajuć ovu razigranu i veselu vilinsku igru, Jelica i ne oćuti kako litnja noć brzo prolazi, a kad se začuje glas pivaca u komšiluku, najmlađa vila ponovo sama zapiva:

 

                            „Minula si brzo noći

                              vaja nama gori poći,

                              nek' se ne zna di su bile

                              iz planine mlade vile.“

 

 

Kolo stane i vile se opet razletiše, i prija nego si okon trepnijo do Jelice doleti ona najmlađa vila što je pismu i kolo pridvodila, pa prija nego se pristrašena sirotica iti pomakne, vila jon reče:

 

„Ne moraš nas se bojat sestro, znan da si cilu noć našu igru gledala, i da još ne moreš virovat šta si sve noćas vidila. More bit da nas još koji put intraš, jer vile će opet doć kad se na mirnoj vodi bunara ukaže pun misec, a ti o svemu ovomu šta si noćas vidila nikon ne govori, pa će sestra vila tvoju šutnju i nagradit, a sad moramo ići jer je skoro zora, a ti ostaj doviđenja sestrice“ - reče mlada vila, pa sa ostalin družican poleti put planine i doskora ih u tami nesta, ko da nikad tude i nisu bile…

           Jelica ostaše kano skamenjena, krsteć i čudeć se onomu šta je te noći vidila. U to je prene glas pivaca, potrča bunaru i zakala vode da nalije žednu vučiju, pa kad izlije vodu, učini jon se da ima nešta sjajno na dnu sića, uzme i dobro pogleda, u ruci sirote lipotice sjajio je žut dukat.

Jelica se poplaši, strpa dukat u njedra, pa sa vučijon vode i prvin zraciman rumene litnje zore potrči kući…

Dukat, kojeg još nikad nije u ruci držala, spremi u praznu škrinju, u koju već odavna naumi spremit svoju sirotinjsku dotu.

Pantila je dobro riči mlade vile, koja jon obeća da će njezinu šutnju nagradit, pa o onomu šta je vidila te noći ne ispriča nikon, pa ni kuratu, kojemu se sve tajne kažiju.

Brzo prođe misec dana i Jelica jedva dočka noć staroga miseca, da još jedanput pogleda čaroban vilinski ples u litnjoj noći.

 

Te noći, čin se povr Biokova pokaže pun misec, i sva čejad ode na počinak, Jelica pohita na bunar, i tek šta je san uvati, doletiše iz planine one iste mlade vile, pa stadoše igrat kola i pivat pisama kakvi još živo čejade na ovon svitu nije vidilo ni čulo, a ranon zoron kad se javiše zadnji pivci, nestadoše vile i njijove čarobne igre. Prije nego iščezne u planinskin kosama, začuđenoj Jelici doleti ona najmlađa vila, pa jon na brzinu reče:

 „Doviđenja sestrice, i večeras ću te opet nagradit, a ti o svemu šta si dosad vidila još nikon ne kažiji, i čekaj nas za drugoga miseca“, i mlada vila je dodirne bilon koprenon i nestane nekud u tami…

Jelica još oslipjena od sline biline i vilinske igre potrča bunaru i zagrabi vode, pa u drvenu siću opet nađe sjajni dukat, stisne ga u šaku i sritna potrči kući, pa još istoga jutra uboga lipotica sakri još jedan zlatan cekin na dno svoje prazne sirotinjske škrinje.

 

I trećega miseca Jelica dočeka svoje sestrice na bunaru, da se nagleda njijova kola i pisme, i da uzme ono šta jon po obećanju za nagradu pripada, a baš treći put kad je vidi, najmađa vila jon reče: „Slušaj me dobro sada sestro, k'o šta si me i do sad slušala; svemu na ovom svitu mora bit kraja, pa tako i susretu našemu, ali ti se ništa ne boj, ako sve budeš ko i dosad radila i slušala kako te buden upućivala, mi će mo se svega skupa vidit sedan puta, a kad uzmeš i sedmi dukat iz ovoga vrila više se moć vidit nećemo, tvoje tilo neće više intrat, ni oko divojačko vidit vilinskoga kola oko bunara, i tek unda o svemu ovon šta si vidila moreš kaživat, i nek te to ne žalosti, jerbo ćeš imat dosta dukata i moć ćeš započet svoju novu sriću na ovon svitu, ka šta si i želila“, rekav ovo vila je pozdravi i odleti nekud u planinu …

 

Čuvala je Jelica ovu tajnu prid svima, ko i žute dukate, šta i je svakin misecon bilo to više na crvenoj čoji divojačke škrinje.

Brzo dođe zima i zaredaše se sila za kominom Jeličinin, pa puno momaka dolazilo da u igri i veseju skrati duge i ledene zimske noći i da se nagleda lipog lica sirotice Jelice koje je svakin danon sve više sjalo lipoton i radosti.

Rado bi na Jeličino silo dolazijo i mladi kovač Marko, koji je sjajna garava oka teško skida sa tila i lipa lica seocke lipotice.

Pa tako jedne večeri, opijen mladin vinon i njezinon lipoton upita Jelicu kada će njegova biti, jer je danom svaki još više jubi, a ona mu reče neka sačeka još jedan pun misec, kad će iz vrila nezina ufanja zakalat zadnju nadnicu za šutnju, koja se suvin zlaton plaća, pa će spremit dotu, i prid oltaron se zaklet da će zauvik ostat š njin dilit svaku sriću i nevoju.

Marko je te večeri nije ništa razumijo o čemu ona govori, ali je zna da velika jubav mladu čejadetu srce užeže i pamet pomuti, i da ga Jelica sigurno jubi, pa je svin srcen virova da će seocka lipotica skoro doć u skromnu i čestitu kovačku kuću, di će zauvik biti njegova …

 

Dođe i još jedna noć punoga miseca kada je Jelica tribala zadnji put vidit svoje vilinske sestrice i uzest zadnji obećan dukat.

Noć bila ladna, a misec sakrili oblaci, i kad dođe bunaru, Jelica se poboja da te noći neće vidit svoje sestrice, pa stane u zaklonicu umotana u ćaćin kumparan i učini jon se da dugo čeka, duže nego ikad.

Iznenada se oblaci raskinu, a iza nji proviri pun misec pa stane svitlit po ledenoj doli, i ne prođe puno dolete i vile pa stanu jopet oko bunara igrat svoje kolo. Jelici se učini da ove noći vile igraju i pivaju najlipše dosad, i znajuć da je zadnji put sa njima, poželi da i ona zapleše to veselo vilinsko kolo. Pa ponesena vilinskon igron, i već znanon pismon, poleti Jelica bunaru i stane u kolo žudeć da ovi put i ona zapleše sa vilinskin družicama, kad je stane odvraćat najlipša i najmlađa vila ričiman:

„Ne smiš ti s nami plesat sestrice, nisi ti vila nego živo čejade, evo skoro će zora, i ti uzmi svoj zadnji dukat, pa na ovon svitu u teplini srca svoga počni gradit sriću koju si dugo snivala i želil. Ajde sad divojko, ne daj da te u srebrenu sjaju misečine zanese lipota i igra jedne zimske noći, jer ladna misečina more zuvik uzest tvoje mlado tilo“.

 

Jelica je nije više slušala, još nikad se u životu tako ćutila nije. Te čarobne noći zaboravila je sve lipo na ovomu svitu; sva sila na kominu, pisme žetelaca u poju i igru čobana u planini, buk nemirne Cetine i jeku silne Drabobuje, sve derneke i brguje, zaboravila je mlada kovača Marka i sve noći šta je prosnila misleć na njega. Jelica je samo želila da čarobna vilinska igra još duje traje, i za samo jedan tren ovakve noći dala bi šaku dukata iz divojačke škrinje, i sve na ovon svitu bi dala, samo da ova lipota šta višje potraje, pa žarko poželi da još ove čudesne noći zagrnuta bilon vilinskon koprenon zauvik odleti sa svojim sestricama …

 

Kad zadnji pivci najaviše zoru, u doli obasjanoj mrzlon misečinon nesta vesele igre i pisme, i svake vilinske lipote, pa uskoro crni oblaci zastru zimsko nebo …

Toga ladnoga zimskoga jutra, iz bunara izvukoše utopjeno tilo lipe Jelice, i težaci na blidu mladu licu i pomodrilin usnan pripoznaše niku čudnu radost i sriću, a u mrtvoj ukočenoj šaci, sirota seocka lipotica zauvik je sakrila svoj zadnji dukat.

Davno, davno je to bilo, a svit se još i danas spominje Jelice – vilinske sestrice, reče mi did i završi pripovid o kučićkoj vili.

* * *

 

Otkada čuh ovu priču, i sam ponekad, sa svojim snovima u snu, odlutam k bunaru moje mladosti, di u litnjoj noći okupanom srebrenom mjesečinom igraju mlade vile …

 

 

M. P.

  

 

Zov rodnih ognjišta, 2004. br.1 (18)