OLUJA

( Jedna davna priča iz livanjskog hana )

 

            «Zime duge i led veliki, a kuća puna čejadi i gladni usta, pa triba nikako prizimit i dočkat primaliće. Ajme onomu ko nije spremijo piće i jila prije negor stisnu snigovi i mraz.» - Govorijo je tako did čin bi u svojin staračkin kostin ćutijo prvi led.

«Drugačije je unda bilo, i zime su bile drugačije» - nastavljao bi did, i ja bi zna da će u tin svojin sićanjima ispričat jednu od svojih priča, što u davno prohujalim vremenima, i nošena burom vremena i zaborava, ostadoše davno iza nas.

I did započe piču:

 

«Prija puno godina, dok još bijah momče, uputih se jednog ranog jutra sa stricon Maton u Bosnu. Bilo je negdi o svetoj Kati, i prvi je mraz skorio plitku zemju. Natovarili smo konja i mazgu suvin smokvama, i mišinan vina i rakije, pa u rano jutro, još za prvi pivaca prikrstismo se i uputismo se meni još nepoznatin puten. Noć bila vedra i tiha, ali i ladna, pa je noćni zrak šćipao za obraze, nos i uši. Ja još jače nabih kapu na uši i jače se zamotah u ćaćin kumparan, a stric se s vrimena na vrime grija rakijon iz tikvice obišene o samar, pa da se još malo ugrijemo, ubrzasmo korak gazeć utaban put prostrt misečinon. Put dug, na mistiman strm i uzak, a beštije natovarene, pa tribalo više puta otpočinut i okripit se, pa nastavit daje. Prid sami mrak dođosmo prid Drmića kuće u Dobrićin, pa tude kod našega kuma Stipe nazobasmo i napojismo konje, pa zanoćismo i ranon zoron nastavismo put.

Negdi poza podneva dođosmo u Livno, pa uđosmo u čaršiju u kojoj bijahu trgovine svin i svačin, pa počne pogađanje i trgovina minjajuć robu za robu. Mirilo se na kantar, na varićake i onako odoka, kako je ko zna, umijo i spretniji bijo. Stric bijo mudar i brz na jeziku i računu, pa doskora naš konj i mazga teret sepeta i mišina zamjeniše tereton vrića kukuruza, šenice i ječma, i ja tude prvi put vidih kako se trguje i pogađa, i kako za isto možeš negdi dobit više, a negdi manje.

Doskora se spusti mrak i stric zadovajan trgovinon odluči tu večer zanoćit u hanu, zarana leć i dobro se odmorit, pa se ujutro uputit kući.

Stric pogleda u nebo bez ijedne zvizde, nikako se smrknu i zamisli, pa mi reče: «Nije dobro vrime sinko, od juga goni oblake, a od bure studen, sve se bojin da još noćas bude sniga, ali neka bude šta Bog da».

Stric je bijo u pravu, još iste noći poče padati snig, isprija suv i oštar, a u zoru sve gušći i gušći, pa se digne jak vitar i vas Livanjski kraj doskora zamete vijavicon. «Nema nan nego čekat da pristane padat i da se vrime smiri « reče stric, « Moli Boga da ne potraje dugo i da ne smrzne, jerbo bi mogli Božić dočkat ovde».

U hanu bilo još trgovaca i namirnika koje snig prikova ovde, pa svak krati vrime kako najboje zna, niki timare umorne i promrzle konje, niki udriše po dobron primorskon vinu, a stric i ja sidosmo do trgovaca iz Zadvarja, koje vrime smete na putu do Travnika. Krčmar donese po čokanj rakije, a jedan od trgovaca da nan skrati vrime i otra mrke misli poče pričat priču, kakve u hanovima i krčmama samo možeš čut, a pričaju je trgovci, putnici, soldati i svi oni šta ovin sviton skitaju, pa sobon nosu svakake događaje i priče. Bila je to priča o jednoj davnoj oluji nad Livanjskin krajen …

 

* * *

 

Jednoga vriloga srpanjskog podneva u vrime žetve, u ladovini snopja žeteoci nađoše žensko dite, čisto i podojeno di spava u tek pokošenu klasju dozrila žita. Jedna od žetelica se smiluje i dite ponese sa sobon, pa kako i sama imaše tek rođeno dite odrani ga na svojin prsiman i privati ga ko svoje. Pričalo se da je to dite plod putene jubavi mladoga bega Kopčića i nike nesritne i lipe seocke sirotice kojiman ni zakon, ni vira i običaji ne bijaše na istoj strani, pa se rastadoše brzo i zauvik, a nesritna divojka teška srca zdravo i crnooko žensko dite ostavi u tek pokošenu rodnu žitu Livanjskog poja, da je odgaja svit koji bi, da nije drugačije učinila, navik osudijo njezine mladenačke grije.

Mater šta siroče odrani imaše brata fratra, koji je krsti imenon Ana, i kum jon krsni bijaše, pa od tad fra Andrija zavoli to crnooko siroče i uz svoju sestru Anu bijaše odgojitelj i ranitelj.

Ana je resla sa drugon dicon u kući di se braćon i sestran nazivaše i niko od nji i ne znaše da je ona njiova sestra samo po mliku i milosti materinoj.

Kad još bijaše diteton, Ana oboli od sušice, iz dana u dan dite je sve više kopnilo, a kašaj sve više gušijo slabo i izmučeno dičije tilo.

Jedne večeri kad se materi činilo da je došlo najgore i da dite neće živo dočkat jutra, klekne kraj slamarice, pa s krunicom u ruci izmoli molitvu: « Sveti Ante čudotvorni, ti koji na rukan držiš dite Isusa, našeg Spasiteja, pogledaj ovo nedužno dite kojega san svojin mlikon odranila, sačuvaj ga od prirane smrti i pošćedi moju ubogu kuću ove nesritne bolesti. Molitvu ovu ti dajen u zavit s kojin ću te slavit i blagosivjat do kraja života, a ovo siroto dite ako ostane na životu uputit ću da ti služi, slavi tebe i ime Božje za ciloga svoga života». I noć provede moleć krunicu, a prid jutro učini jon se da napaćeno dite mirno usnu …

Doskora Ana ozdravi i svi držaše ozdravjenje po Božjemu zagovoru svetoga Ante, čuvara male dice, pa kad potlen dugo vrimena Ana stane na noge, fra Andrija jon u znak materina zavita opaše bili pasac svetog Franje.

Ne prođe puno, pa uza sve brige i teret koje život nosi, Ana brzo izreste u crnooku i garavu divojku, pa sad se tek vidilo da je ona drugačija od ostale dice u kući i da je druge race. Brzo se zacuri i momci stadoše rado pogledavat na Anu, a ona in poglede vraćala vrckavin okon, pa jednoga dana prid dernek, mater jon reče:

«Vidin da je vrime i da si skoro curon postala. Tako to mora bit i tako je Bog ostavijo, slava mu budi i dika, svaku poštenu curu čeka da kad dođe za to vrime napusti svoju kuću i da pođe drugin životon služit svomu čoviku i podizat svoju dicu, ali ti nisi ko i druge cure niti je tvoj život ko i njijov život. Tebi je Bog priodredijo druge pute, pa ti budi pripravna i kad ti ujac reče, da š njin odeš u primorje k  manastiru i tamo Bogu posvetiš i vratiš život kojeg ti je On čudon darova. Zznaj da ti u životu samo dobro želin i za to Boga molin, i nemoj, ćerce, na drugo mislit, jerbo sve drugo je protiv Božje voje».

Ana ušuti, u mladu tilu kano da sloboda duše i tila zapadne u strašnu oluju straja Božjega, pa otrgnuv se od materinih pogleda pobiže u poje di je život započela i di je ugledala prvo svitlo ovoga nemilosrdna života.

Još istu večer fra Andrija joj reče: « Mater mi kaže da nisi vojna u samostan ić, dite moje još si mlada i sve stvari ne moreš razumit, sve ovo šta vidiš i životon živiš je prolazno i kratko, sve to brzo nestaje u ovoj doli suza i patnje. Ti si po voji Božjoj naumjena za vičnje stvari i bogastva na onom svitu, na tebi je da svojon pokoron Bogu Božje vratiš i da posvećenin životon iskupiš grije matere tvoje i ispuniš zavit koji Bog usliša dojiteljici na smrtnom času tvojemu, i nećeš robovat ovon svitu i griju njegovu, nego budi radosna šta te Bog odabra da njemu služiš. Pa ti se pripravi da te prid zimu odveden u samostan u primorju, a dotad moli da ti Bog da snage i pameti da to sve i razumiš i srcen prigrliš.

Ana se zakratko zašuti, pa oboriv oči i gledajuć u crni habit, reče fratru: « Ujače, znaš da san te uvik slušala i da san tvoje zapovidi uvik izvršavala, tako će bit i ovi put, ja ću kako kažete s vami u samostan na zimu, ali koludricon nikad neću biti, jerbo ovi život je samo moj i Božji, ja ću ići kako san naumila i kud me srce ponese, a bit će kako On odredi «. Tako kaže i nestane prid očiman duhovnika, a fratar dugo ostade u sami moleć da Bog prosvitli pamet mlade neposlušnice.

 

* * *

 

Jednoga hladna jutra u samu zoru, Ana i fra Andrija se uputiše na put jugu. Anu mater isprati u suzan, ko da je višje neće ni vidit, zagrli je, izjubi i blagosovi, virujuć da će, tamo iza zida i daleko od grišnoga svita Ana smekšat svoju tvrdu voju i da se to jutro počejo ispunjat zavit koga je po zagovoru svetog Ante davno prid Bogon dala. Bratu fratru poda još toplu pogaču, pojubi mu skute, pa ih molitvon isprati na početku duga i neznana puta.

Fra Andrija bijaše mrk i hladan, kao i nebo nad Livanjskim krajen tog jutra, u misliman ga je tišćala briga, a Ana ćutila niki stra od dalekog i nepoznatog, puten izminjujuć sa ujcen tek dikoju rič. Tako nji dvoje putovaše, istin puten, ali svak u svojoj nadi i ustrajnosti. Tek što minuše Srđeviće, nad cilin krajen iznenada nasta silna oluja i mećava, pa se morahu skloniti u prve kuće čekajuć da se vrime smiri, a stariji svit poslin dugo pripovidaše da ne pamte tako silovita i nagla nevrimena u ovon kraju. Niko nije vidijo, ali još veća oluja tih dana bijaše u Aninoj duši …

Kad se oluje smiriše oni nastaviše put daje, pa trećega dana dođoše prid zidove samostana, i doskora Ana daleko od svita i rodna kraja započe nov život…

Ne prođu ni dva lita kroz rodno poje Livanjsko, kad jednoga jutra, neki brat fratar iz primorja fra Andriji usput donese pismo, baš na njega, ali ne onakvo kakvo je navika primat od svoje braće i poglavara. Pismo došlo iznenada, a pisano još njemu nepoznaton rukon, i zna je fratar da takvo pismo ne nosi dobre glase, pa fra Andrija nevojko odriši uzicu zapečaćenu voskon, i poče štiti iskrivjena slova sa žute karte:

« Dragi i uzoriti ujače, evo, ko i šta vidiš, za kratko vrime san naučila pisat i čitat, pa mi i poglavarice samostana rekoše da odavna ne imaše 'vako napridnu i vridnu divojku.

Znan da ove visti neće razveselit vas ni mater moju, ali znadete da san ja svoj život davno izabrala proti vaše voje i odluke, pa sad, kad san u samostanu bila, još san boje vidila, da ovakvi život nije za mene, moju ćud i moju put. Znan i da ste sve dosad virovali i Boga molili, da će bit kako ste mi vi naumili, ali ja san nedavna izašla iz Božje kuće i zauvik napustila život koludrice, pa ako san i pogrišila, Bog će me pokarat i njegova će kazna past samo na me, jer san ja tako sama tila.

Nećete ni volit, kad van kažen, da sada živin umaknuta sa čovikon kojega san žaron srca svoga izabrala i s kojin ću ako Bog da, o blagdanu Sveta tri Kraja prid Oltaron sakramenat vičnji sklopit.

Mislit će te, da je sve izašlo kako san želila i priodredila, ali ja još gorin u nadi da će te mi ispunit još jednu žeju, pa me učinit sritnon zauvik. Kako za mater i ćaću ne znaden, niti ću i' ikad zapoznat, ciloga života san vas držala svojin ocen, hranitejicu materon svojon, i nikoga drugoga u životu ni imala nisan, pa vas i mater moju ponizno na kolinima klečeć molin, da mi dopustite da se još jednon vratin u rodni kraj, da  još jedanput vidin sunce nad Livanjskon ravni, a najviše se ufan Bogu da van dade snage pa da me u svem ovon razumite, da mi oprostite moju neposlušnost, pa da mi u toj roditejskoj milosti dadete blagoslov za novi život, Boga Milostivoga ću molit za to dok ne primin vašeg odgovora.

U duši ponizna i za oprost molna vaša sirotica Ana.

 

Kad fratar pročita pismo, razgnjevi se, pa u bisu očajnu samo izusti: «Grišnica jadna». Tek kad prođe nikoliko dana i oluja se u njem smiri, fra Andrija sestri priopći ove visti, pa sidne i napiše kratko pismo:

 

« Pročitah tvoje pismo, al' bi Bogu bio zahvalniji da ga nikad ne primih prid oči. Jako san gnjevan na tebe i postupke tvoje pa i uz svu Božju milost ne mogu ti još oprostit, a i moraš znat da si ovakvin grišnin dilima izgubila moj svaki blagoslov. I mater si do kraja života ucvilila, jerbo si proti volje Božje ustrajala, i sad se kaje šta odgoji sirotu na svoju sramotu, pa ona i ja ti poručujemo da nan prid oči ne dolaziš, jerbo više te i ne držimo našon, ko da i nikad naša nisi ni bila, a ti sritno nastavi život koga si odabrala i nek ti pravedni Bog bude milositiv i jedini sudac za dila tvoja.

Sluga ponizni, i u grijiman ovoga svita supatnik Božji, fra Andrija

 

Ani ne bijaše milo kad primi pismo gnjevna fratra i žalosne matere, pa joj u duši nasta nemir i čeznuće kako da se izmiri š njima i od nji dobije oprost. Još istoga dana odluči da sama ode u rodni kraj, pa da klečeć prid maternim skutima i ujčevom mantijon isprosi blagoslov.

 

Krenula je jednoga rana i ladna zimskoga jutra, a svi je odvraćaše od toga puta, jer tu godinu zima bila vrlo jaka, a nad cilin krajen već danima puše bura i stiska suvi led. Ana je tvrdo naumila da obađe mater i ujca prija blagdana Sveta tri Kraja, kad je odredila da stane prid otar, a kako je u životu sve činila kako je tila, tako je bilo i ovi put. Dobro se utepli, zajaši magare i prikrsti se, pa sa karavanon trgovaca uputi se kraju od koga je i ponikla.

Na Aržanu trgovci krenu istoku, put Mostara, a Ana sama nastavi puton okovanin snigon i ledon put Livna, i šta je bliže rodnu kraju bila, to se sve više u njoj resla oluja i more straja da se neće dogodit, kako bi ona tila. Kad bijaše blizu Podgradine, učini jon se da nebo postane još tamnije, pa odjedanput se digne silna oluja i cili kraj zamete strašna mećava. Ana ne pamtiše ovakve oluje još od onoga zimskoga jutra kad se sa ujcen uputi u samostan.

Snig zamete svaki put i oputinu, a od silna sniga i vitra ne raspozna ni jednu kuću ili zaklonicu, a vijavica joj trgala glas i razbivala ga o daleke i visoke planine. Ana je znala da ne smi sad stat i da će oluja brzo proć kako je i došla, pa sjaši sa magareta i nastavi put daje probijajuć se kroz mećavu. Učini joj se da prid sobon vidi žutu ploču što se probiva kroz bilinu neba, sunce za kojin je sve ovo vrime žudila da ga ugleda i da se nad njin ogrije u plodnoj doli rodnoga kraja. U Ani se probudi zamrla snaga mlade Livanjke, i ona se trgnu za suncem, magare na uzici odjednom se zblani, i istrgnuvši se iz ladnih ruku nestane nekud u mećavi.

Ana se ne smete nego nastavi za suncem, jedinon toplinon ovoga ladnoga svita, odjednom zastane, kano da poče nestajat tla poda njon i k'o da je jubjena zemja oće u svoje krilo zauvik sklonit …

Ana je i daje pružala promrzle ruke za suncen ….

Narod ovoga kraja još priča priču kako je davno, za jedne nezampaćene silne i nagle oluje Buško jezero progutalo grišno tilo sirotice Ane…

                                                                                                                                                                

 

M. P. 

 

 

Zov rodnih ognjišta, 2003. br.2 (17)