PRIČA O ILIJI I CVITI

Žarko lipansko sunce počelo je nakon duga puta zapadati nad kamene glave Mosora, ostavljajuć za sobon još jedan tegoban težački dan. Did i ja još bijasmo u poju, odmarajuć se u ladu trišnje čekajuć da sunce još mrvu zapadne, pa da se uputimo kući, jerbo vajalo je po običaju doć kući tek po zalasku sunca. Da ubije vrime i olakša staračku dušu, did započne priču :

«Bijo san još dite, ali još se još uvik dobro sićan, sidijo san na ruvinjanoj međici na vrvu briga gledajuć poje i ježice ispod sebe, čekajuć kad će se težaci vratit iz poja, a š njima i moj ćaća, da ga prisristren i otpratin do kuće, noseć njagov mašklin ko pravi težak.

Bila je to pridvečer uoči blagdana svetog Ivana Krstiteja, i čobani su trkon gonili blago u pojate i torove,pa se rastrkali po poju skupjajuć suvu travu, granje i brboje, da po staron običaju uoči Blagdana na guvnu užežu vatru, i da se natječu čija je vatra veća i lipša i čiji se plamen u noći vidi iz drugi' sela…

Izletijo san prid težake, šta su gazili umornin korakon, izminjujuć tek dikoju rič. Ćaća mi za rame obisi šarenu zobnicu od gruba sukna u kojoj težaci nose u poje svoju suvu užinu i tikvicu vina.

            Pa nek' mi se torba skoro vukla do zemje, iša san uz težake, sve više povećavajuć korake da mi ne uteku naprid. Tako trčeć ugazin na izlizan kamen, pa još sputan torbon, poletin naglavačke naprid i da me nečija jaka ruka ne uvati za rame, kući bi se vratijo krvave glave i razbijenih kolina,a ni od ćaće ne bi proša lišo.

Okrenijo san se, za rame me je drža' Ilija, mlad momak od neki 20-tak godina, šta se sa odrugin težacin vraća kući. Nasmija mi se, pa priteć prston doda : ' Dobro si proša ovi put, sad se prikrsti i gledaj isprid sebe.'

Kad smo bili blizu kuća, kraj nas prođoše mlade čobanice sa kravan iz paše, pozdraviše nas sa ' Fajen Isus' i nastavu daje. Jedna krava sive dlake vidi na meni zobnicu pa se tide mašit za nju, al' jedna od čobanica zabrecnu na nju i ošinu je šipkom, pa 'Sivuja' nastavi svojin puten mlatarajuć repon i braneć se od obada.

Ta cura bijaše Cvita, divojka rudlave kose i crveni obraza, među čobanican poznata po veseloj naravi, a njen lipi i jaki glas ujutro bi odjekivao dolon od vesele pisme iz divojkinog grla.

            Tako san prije puno godina uoči blagdana svetog 'Ivana Svitnaka´ kako narod voli reć, upantijo Iliju i Cvitu, - reče mi did - a ovu priču upanti jerbo ću ti drugi put ispričat šta je daje bilo s njiman, a sad je sunce zašlo i vrime je za ić kući.»

Did i ja pođosmo kući, a ja još dugo u sebi mišljah zašto mi je did ovo ispričao…

Desetak i više godina kasnije, kad san ima godina kao Ilija tog lita, did mi je ispričao priču o jednoj jubavi, priču o Iliji i Cviti.

Priču san čujo davno i Did mi je ispriča kako je on zna i umijo, a ja ću van je sad, poslin puno godina prepričat na svoj način:

Te iste večeri uoči istoga blagdana, posli večernje krunice i posne večere, skupila se sva čejad na guvnu, nasrid kojeg je bila velika vatra, pa se visok plamen i stup dima visoko diza u sparno litnje nebo bez mrve vitra.

Starčad posidala daje od vatre, tamo ispod murve, pa udriše priču o vrimenu, suši i svakoj težačkoj nevoji. Dica zapalila manju vatricu na kraju guvna, tamo di nikon ne smeta, pa je pirili i gurkali, a oni hrabriji i stariji je stali i priskakat, pazeć da boson nogon ne ugaze na koji ugarak ili žeravicu.

Oko velike vatre skupila se mladost, cure i momci, pa poskakivajuć oko vatre pripiru se glasno i nešto veselo dobacivaju jedno drugomu. Među njiman te večeri bijahu Ilija i Cvita, pa se kradon pogledavahu, čekajuć da vatra još malo zgori, kad će oni najhrabriji priskočiti ovo plameno snoplje.

Did kaže da su se tu večer Ilija i Cvita zagledali i da su tu večer prvi ćutili nešto što još dosad nisu.

Cvita tu večer u grudiman osjeti neku nepoznatu toplinu oko divojačkog srca, ne od tople litnje noći, ni od vatre na guvnu, već od plamena srca kojeg je zapalila iskra iz Ilijina oka. I Iliju tu večer tilon prođoše neki čudni i još nećutjeli trnci, i čelo mu se ispod crnih kovrči ozari ko u zaboju o najvećen zvizdanu. Pa kad se uhvatiše za ruke i zajedno priskočiše plamen Ivanjskog krijesa, ko' da zajedno zagaziše u niki drugi i nepoznat svit u kojen još nisu bili…

Ujutro Cvita porani prija zore, da se blago po jutarnjem ladu napase rosne paše.

Tog jutra želila je sama gledat zoru, jer tog jutra izlazi sunce koje rađa najduži dan, a narod priča da sunce tog jutra na istoku zaigra prid očiman onih koji ljube žarko i čestito.

 I je, tog jutra zaigralo je sunce u Cvitinin očiman, ali igralo je i divojačko srce i u njenim mladin grudima…

Tako je vrime prolazilo, Ilija i Cvita su često mislili jedno o drugon, i ovaj život u doli punoj mladenački' snova, sada im se činio puno lipšin i lakšin. Ali nije tako zadugo bilo.

U jedno lipo i vedro nedijno jutro babjega lita, kad se sav narod vraća sa nedijne mise, prođe kroz selo carski glasnik na konju sa bubnjevima i skupivši narod oko sebe pročita imena momaka, koji su se po zapovidi carskog namisnika dužni stavit u soldatsku službu. Tamo negdi daleko, sprema se je rat i Car je triba kršne momke i težačke sinove, da ginu i proliju krv za carsku moć i slavu.

Kad je Cvita čula i Ilijino ime, nešto je zapeče u srcu i ona poželi uteć od sviju tamo di niko neće ukrast ono šta žarko ljubi…

«Zbogon Cvita, moli Boga za me i čekaj me» - rekao joj je Ilija tog ranog jutra kad se dilijo od nje, pa je još jedanput primi za ruke, vlažne i ladne od Cvitinih suza i jutarnje rose.

Cita mu oko vrata obisi krunicu pa tiho kroz suze doda: »Čekat ću te Ilija, čuvaj se i neka te Bog čuva».

Tako se rastadoše tog ladnog rosnog jesenskog jutra.

Dugo je gledala za njin dok je odmica sporin koracin, znala je Cvita da je carska zemja velika i da još dugo neće vidit svoga Iliju …

A ti' dana kao da nestane onog veselog sjaja u Cvitinin očima, kao da se izgubila ona vesela narav po kojoj je svak poznavaše, a svit se pita di je ona vesela pisma mlade čobanice u rana, sad već prohladna i rosna jutra. 

Ta zima bijaše ladna i duga, pa narod pritrpi glada, studeni i svake nevoje. Cvita bolovaše skoro cilu zimu, a drža je niki juti kašaj i drćavica cilin tilon, pa jon nisu pomagali ni trave ni nikakve likarije šta su jon spravjali, a ona tako slaba i bolesna nije mogla ništa radit, često mislila na Iliju, a još češće molila za njega, da se živ i zdrav brzo vrati kući…

Dođe proliće i nesta gladi, sve je počelo zelenit i pupat, pa svi mislili da će i Cvitu toplo vrime i zdrava pokripa oporavit od njezine bolesti. Ali vrime nije nije činilo Cviti boje, nego ona još više padne u posteju, pa je uvati još veća slabost i kako niko nije zna ni imena ni lika toj bolesti, Cvita je kopnila sve više, i od jedre i rumene divojke sad si moga propoznat samo tamnu rudlavu kosu razbacanu po biloj posteji i sjajne zelene oči još žejne divojačkog života. Nemoćno joj je tilo žudilo da se naigra kola i sila, da se nasluša buka Cetine, jeke čobana u Drabobuji i pisme slavuja u rana jutra.Da se napoji ladne vode sa Studenaca, da bosa gazi po ovoj doli koja je rani i da život dili s judima koji su joj blizu i koje jubi…

Od svega najviše je čeznila za Ilijon, istin žaron kao i onog ladnog jesenskog jutra kad su se rastali. Od njega ne bijaše nikakva glasa, a pričalo se da je tamo daleko velik rat i da puno judi umire i gine, ali Cvita moli Boga iz dana u dan i viruje sa će se Ilija vratit živ i zdrav, a ona će ga čekat kako je i rekla…

U jednu sparnu litnju večer miseca kolovoza ležala je Cvita onemoćala, u koščatin rukan stiskala je krunicu i kroz kašaj slabin glason pričala ispovidniku: « Sinoć san usnila čudan san, u noći mi dođe anđeo ovde i zapovidi mi da pođen sa njin, dobila san snagu, digla se i pošla za njin, a on me odvejo u nebo. Prid zlatin vratin dočekala me sveta Klara, ogrne me svojin skuton pa uvede u Rajske dvore, a unda sdan se probudila, šta znači Oče ovaj san « - upita ga Cvita ? «Ne znan ćerce»- odgovori župnik, «Ali neka te Bog obasja milošću u kojoj si ovaj san usnila». Kurat je pričesti i pomaže svetin ujen, ruke jon zamota u štolu, pa položiv ruke na vrelo i znojno čelo bolesnice izmoli nad njon molitvu umirućih…

Večer uoči blagdana svete Asiške djevice, Cvita zauvik zatvori svoje sjajne oči, a njena duša napusti mlado napaćeno tilo i odputova u nebesku dolu. Cilo selo dugo tugovaše za Cviton ko za nikin dosad tako…

Bilo je rano litnje popodne, u selo dođe neki mlad, brkat vojnik, pa pođe obilazit od kuće do kuće, tažeć koju živu dušu. Bilo je vrime radova i svit je bijo u poju, a čobani s blagon na paši. Vojnik zbaci torbu i pušku sa sebe, pa otrča put župnoga dvora, tamo se kurata uvik more nać. Naša ga je u vrtlu di nešto okopaje, pa ga pozdravi, župniku je tribalo vrimena da pripozna ovog mladog podoficira carske vojske, pa ga izgrli i blagoslovi.

«Kako je Cvita?»- upita vojnik. Župnik se malo smrknu pa mu reče : «Sidi Ilija», pa kad soldat sidne župnik nastavi: «Cvita je molila za te i virovala je da ćeš doć, Bog je tijo da sad za te moli na drugon svitu» - doda kurat prston pokazav grobje na brigu.

Ilija pohita na grobje, i kad nađe križ, pade na kolina i zajeca glasno, pa zauvik zažali svoj povratak rodnoj doli…

Prenu ga zvon večernje Zdravomarije i Ilija se uputi sa grobja, po brdiman i guvnima užežu se vatre i začuje se pisma i cika vesele mladosti. Ilija se siti starih običaja u ovin krajevin uoči blagdana svetog Ivana Krstitelja, siti se one iste večeri kada se zagleda u Cvitu, nika ga oštra bol prođe srcen i gorke suze same potekoše niz lice mladoga soldata…

Niko više nikad nije vidijo Iliju, otiša je noć uoči blagdana svetog «Ivana Svitnjaka», ne pozdravivši se ni s kim, na grobnom križu svoje Cvite ostavijo je krunicu koju mu je ona obisila oko vrata onog ranog jesenskog jutra kad su se rastali.

Narod kaže da se Ilija vratijo služit caru, osta je soldat zauvik.

 «I zauvik je volio svoju Cvitu «, doda je did.                                                                                   

 M. P. 

Zov rodnih ognjišta, 2003. br.1 (16)