PRIČA O LIPOTICI MARTI

            Ovu priču od dida čuh u jedno ljetno predvečerje kad se nakon zvona Zdravomarije sva čeljad skupi i posjeda u dvoru, te izmoli dio ružarja i kad u sjeni noćnoga hlada umorna težačka tijela nađu počinak.

            Bilo je vrijeme žetve i muška je čeljad poslije napornog dana posjedala po kamenom zidiću dvora, iščekujući mršavu i posnu večeru, koju će zaliti crnim vinom i odmoriti klonula uda, jer veliko je breme snopova žitnih i kosa što pritišću tijelo zemlji, i težak je teret varićaka i rašeta pod kojim klecaju žuljevite ruke.

            Did je sjedio sam pod murvom u dvoru, leđima naslonjenim na hrapavu i ispucalu koru, s lulom u ustima i pogledom koji luta nekud u daljini ...

            Prišao sam mu laganim korakom i sjeo do njega, promatrajući njegovo izduženo i košćato lice, bistre staračke oči i nepomične usne što su stiskale kamiš dugačke lule. Kad je ugledao mene, nasmiješio se, i odmah mu je u očima nestalo onih staračkih misli što s pogledom lutaju u daljini. Lulu je zatim prebacio u ruku, otpuhnuo dim pa počeo: “Vidiš, sinko, i sutra nas čeka posa” - pokazujući na guvno pretrpano slamom i još neovršenim žitom oko stožine.

“A vaja trudit, drugačije nema kruva. Je, teško je, ali kad se mislin, znalo je bit i gore. I gladi i rata i bolesti i nevrimena, svake nevoje i sile tuđe, ali eto, vala Bogu, još smo tute i živi.

            Sad ću ti, sinko, ispripovidat priču, davno san je čujo i svaki put je se sitin u ovo vrime od žetve.”

            Did prekine priču, istrese lulu, odloži je u džep od košulje, udahne kao da će zaroniti pa nastavi: “Bilo je to davno, još za turskoga vrimena u doba velike nevoje za naš svit.

            U selu bila jedna lipotica, Martom su je zvali, lipa i vridna na ponos svojoj kući i cilon selu, a bila je lipša od oni gizdavi poljički cura iz bogatiji kuća na glasu, a iston joj je bilo sedamnaest godina.

            I svi su je momci seocki zamirali, u kolu je najviše pogledali, a silo je kod nje bilo najveće i najveselije, nije in smetalo šta je iz sirotinjske kuće i šta je slaba dotarica.

            A toga lita, baš nigdi u doba intrade danak dođe kupit niki Turčin, mlad i lip od roda plemenita, a sin velikog Ibrahim-bega šta je bijo sultanov namisnik za cilu krajinu, a živio u kuli saziđanoj povr grada Imotskoga.

            I zagleda ti se Turčin u lipu Martu i obeća joj se vratit i uzet je, pa je izbavit od sirotinje i učinit je Turkinjom, prvon do sebe, šta zapovida silon sluga i služančadi, i reče joj da će živit u svili, zlatu i svakon berićetu i vlasti. Ali Marta se prid njin i prid njiovin slugan Bogon zakune da će prija umrit od gladi i trpit svaku nevoju nego ostavit svoju viru i bit žena Turčinu.

            Mladi beg se na to uvridi šta ga odbi i uvridi jedna kaurinka, pa zapriti da će se vratit kad harač skupi po cilon kraju i da će uzeti Martu silon ili milon i odvest je u svoju kulu povr Imotskoga.

            Vrime je prolazilo i sve je mirno bilo, samo se Marta bojala obećanja mladog bega.

            Baš se ti dana svršavala žetva i narod se veselijo obilatoj godini šta je urodila svakin berićeton, kad seocki momci s Glavice javiše da selu dolazu Turci, mladi beg s još više momaka nego zadnji put. Samo je Marta znala čemu se mladi beg i Turci vraćaju u selo, pa krijuć se od svi pobiže u planinu čobanima. Silan gnjev obuze mladog bega kad Martu ne nađoše u selu, pa Turci isprevrtahu mnoge kuće, odvedoše mnoge cure, posikoše mnoge momke šta im se na putu nađoše, zapale svu slamu po guvnima misleć da se u njin krije seoska lipotica, ali Martu ne nađoše, i niko ne znade reć di je, pa puno judi pritrpi zbog toga.

            Kad je Marta te iste večeri iz planine čula naricanje, plač žena i divojaka, dim i plamen sa seocki guvna i kad vidi šta je učinila, suzna oka i otrovna srca prokle sve Turke i tursku silu u svon kraju što zlo učini, pa i svoju lipotu rad koje se ovo i dogodi.

            I iste noći nesta je iz planine, a čobani kašnje pripovidaše da je niz planinu pobigla moru i da su je unde zadnji put vidili. Priča se da se Martina kletva ispunila, jer još prije druge žetve vojska od Mletaka i momci iz krajine udariše na Dvare i Turke odbiše daleko od Zadvarja, pa ih narod ovog kraja više ne zapozna.

            A šta je bilo kašnje s Marton više niko ne zna. Pripovidalo se da je priko mora galijon pobigla u zemju mletačku i tamo se sklonila u niki lazaret di je do kraja života služila bolesne, jadne i napušćene od ovog svita, i tamo provela mladost i cili život, i da je služeć uboge i sama obolila od nike kužne bolesti, od koje je jedva ostala živa, ali je zauvik nestala njezina lipota ...

            Eto, moj sinko, prošlo je puno godina, svi su zaboravili lipoticu Martu, Turke i njiov jaram, i mi šta smo sad na zemji, i mi ćemo proć.

Ostat će samo naši trudi i dila naši ruku po kojin će nas svit poznat, pa ti na ovon svitu ne osta ništa važno doli radit, pošteno živit i Boga molit i slavit i za života na zemji stvorit duši rajske dveri, a sve će drugo proć ko i Martina lipota.

            Sad kad san ti pripovidio ovu priču moremo i na počinak, sutra nas čeka jopet po istomu ...”

            Did ode staračkim korakom uza solar, a ja dugo u glavi mišljah što mi je did ovom pričom htio reći.                                                                                  I sad kad je prošlo puno godina otkad sam čuo priču o lipotici Marti i kad je zvuk cipaca i konjskog kasa po guvnu davno nestao iz života i vremena našega čovjeka, i kad mi je kroz godine prohujalo mnoštvo prolaznih i nevažnih stvari, ja spoznah što mi je did htio reći one ljetne večeri pod murvom na dvoru.

M. P.

Zov rodnih ognjišta, 2002. br.1 (14)