Nismo znali koji je dan, ma smo znali da je blizu

Gospe od Anđela,

kad bi se mater uzvrtila onu robu  tražeć i ćaćine gaće

i kad bi svađa počela.

Nas dicu bi na prišu obuli u nove šlape

kod postolara Frane,

mater bi nas obukla, ulila kavu u boce i spremila za put

nešto malo  hrane.

I tako bi ranon zoron, puno prije pivca

skačuć s kamena na kamen

pošli na fjeru: ćaća, mater i mi dica.

Kako bi dalje išli, sve nas je više bilo,

Bože koliki svit?!

"Bro jutro Ane, Mate, Marija; pošli i vi?!"

"A evo jesmo, Gospi na zavit".

Sićan se: tako bi dugo išli noću uz Cetinu

po kamenjaru,

a u svakoj sjeni jablana plašljive dičje oči bi vidile

đavla ili višćicu staru.

Prid gradon bi stali, umili se i oprali ruke

u riki.

Ćaća bi nas začešlja, obuli bi šlape i čisti ušli

u grad veliki.

Bože, koja gužva, judi, tovara, pišćoka, baluna na laštiku,

kakvog li pazara?!

Svašta smo tili kupit, al ćaća nije ima para,

pa  bi nas onda mater odvela na ispovid

u crkvu kod fratara.

Tamo bi Gospi skrušeno ispovidili dičje grije,

poslin se okupali u moru, pojili jednu dinju,

pa natrag u selo – pješke ka prije.

Zov rodnih ognjišta, 2002. br.1 (14)