«Već dugo vrimena živimo u viri da se u našemu mistu more napravit klapa od mladi, šesni, judi šta se ništo tendu u pivanje…» - pisalo je između ostalog na pozivnici za sastanak i razgovor o klapskom pivanju u našem mistu. Neki puni entuzijazma, neki puni nevjerice u pozitivan ishod okupili smo se na Ulici u Tomasovića jednog zimskog nedjeljnog popodneva.

Iskreno, ja sam spadala u onaj drugi dio ekipe. Poučena tada skromnim klapskim iskustvom smatrala sam da nećemo uspit u naumu, jer je cilj kojeg mislimo ostvarit težak, zahtjevan i ozbiljan. Tada se to činilo tako nestvarnim…

Ono oko čega smo se svi složili bilo je da probamo. Ako ne uspije klapa, uspit će druženje. Možemo samo dobit. Slideće oko čega smo se složili bio je izbor voditelja. Ništa bez toga! Maestro među nama jednoglasno je izabran.

Došla je prva proba i prvi pokušaj. Dionice su se naučile brzo, svi su se vidljivo potrudili i tribalo je još «samo» te četiri dionice istovremeno sklopit u višeglasje. Tada je to izgledalo tako nemoguće … Na kraju prvog pokušaja začuo se zvuk koji je svima pobudio reakciju. Pogledali smo se, pa smo pogledali maestra, pa je on pogleda nas i reka: «Ljudi, uboli smo zadnji akord!» Koje je to veselje bilo! Jedan, jedini akord iz cile pisme i gomila nade i volje da učinimo još koji. To je bilo sve što smo imali. I, izgleda, dovoljno.

Akord po akord, proba po proba, puno volje, rada druženja, žrtvovanog vrimena, slaganja, neslaganja, vrhunskih i krivo otpivanih tonova, smija, nervoze, pauza, diskusija i marenda učinilo je od nas pravu pravcatu klapu. Hvala Bogu, naišli smo na podršku starijih i pametnijih, pa uz tu podršku danas imamo prostor za rad i okupljanje. Bilo je, doduše, onih drugih vrsta priče, tako smo naišli na nerazumijevanje u odabiru našeg umjetničkog imena «Lupeži», koje je kao i ostalo u našoj klapi izabrano glasovanjem većine. Ime je izabrano iz poetičkih razloga (kako bi rekao jedan naš član: «Lupež srca ženskih i pisama dalmatinskih») i iz razloga što će svakog mještanina Kučića «Lupeži» asocirati točno na kanton iz kojeg svi članovi dolaze – na Tomasoviće. Na nerazumijevanje smo naišli i prilikom našeg prvog nastupa ljetos na «Dane Kučića 2002.), kad su se organizatori nama i našim gostima klapi «Slime» oglušili na neprikladan prostor bez akustike za takvu vrstu nastupa.

Ali, to se brzo zaboravi, pa se zapitamo ko' more platit sve one litnje večeri kad se bez puno priče i kroza puno smija zaputi pisma sa Ulice ili Ledine gori put Glavice i okolo, pa se skupu i stariji i dica guštat i pivat do kasne ure. Ko more platit sve one duge burne, zimske večeri koje kratimo na kominu sa spizon, pismon i bukaron vina…

Danas, nakon nepunih devet miseci rada, jedva se i prisjećamo onih trenutaka, kad smo se veselili jednom akordu.

Repertoar se svodi na neskromnih desetak pisama, a učenje ide brzo. Nekad je dovoljna čak samo jedna proba za složit novu pismu, a glavni «krivac» je tome naš voditelj (maestro) Marko Šitin koji se već devet godina uspješno školuje na glazbenoj razini kako bi nas nešto naučio. Ništa manje ni ostali članovi svojim trudom i voljom: basovi (Ivan, Mate, Srećko), baritoni (Marko, Ćiro – ujedno idejni osnivač), tenori (Ante, Silvana, Senija, Ana), donatori kojima valja zahvaliti, isto tako i Pipu, kritičaru Bogoljubu, Goranu na majicama, Miki i Jeri šta nekad onako lipo zapivaju s nama, njihovim suprugama na ideji sponzorstva i ljudima u Tomasovića šta nas trpe u kasnu uru. Svi su oni više ili manje zaslužni za naš napredak, a ja s potpunom sigurnošću i dosadašnjim iskustvom u različitim klapama mogu tvrditi da nijedna klapa ne može opstati ako ne funkcionira kao ekipa. Mi imamo tu sriću!

I na kraju najbolje završit stihovima koji se nama onako spontano omaknu kroz pismu, šoto voće:

«… ali negdje zvona zvone

i skidaju ljudi kape,

i dok dječji plač se čuje

sastaju se nove klape.»

Zov rodnih ognjišta, 2002. br.2 (15)