Što kazati o jednom dijelu povijesti u kojem si i sam bio sudionik. Što kazati o ljudima koje si poznavao, a koji su tu povijest obilježili, ili o događajima u kojima si bio djelatno nazočan. Pričati ću vam o ljudima i događajima koji se neće naći u vojnim raščlambama, ali koji su i te kako obilježili ono burno razdoblje. Da je to istina uvjeriti će te se, kad pročitate tekst. Pa da počnemo.

Jedan od lošijih strijelaca u vodu

Sičanj 1992. Crivac, zapovjedništvo 3/114. Na razgovoru kod zapovjednika izvidnici 4. GBR. Vani na taraci stoje dva izvidnika, momci svojih 25-30 godina. Obisili po sebi konočale, snajpere, pištoje, bombe. Zgodni, kršni. Pojubio bi i čovik od dragosti. Penjemo se nas trojica na taracu. Trampo i ja ćemo do zapovidnika Ante B. «Hrvatski vojnik», nas prati. «Hrvatski vojnik» malo neispavan, jedna špigeta razvezana, kosa nezačešjana, neobrijan, biće malo i popijo, obisijo tandžaru (M-48)  priko ramena. Cili skesan. Nismo ni mi bili puno boji. Vrtimo se nas trojica i gledamo onu dvojicu ispod oka. Gledaju i oni nas i smijuckaju se. K'o ono: vidi jakih Hrvatskih snaga. Gleda i «Hrvatski vojnik», malo njih, malo okolo. Gleda i ugleda jarebca. Jedno 40-50 metara od nas, čepuša perje na jednoj odrni. Okrene se «Hrvatski vojnik»  prema Trampi i upita: «Oću li»? Nema pojma Trampo o čemu se radi, ali svejedno kaže: «Dašto ćeš, ajde»! Skine «Hrvatski vojnik»  pušku s ramena, uvati zatvarač i na jedvite jade ubaci metak u cijev. Ona dvojica gledaju i pucaju od smija. Stavi «Hrvatski vojnik»  pušku na rame, podiže je i onako bez nišanjenja opali. Buuuuum. Gledamo mi kako po zraku leti perje od jarebca. Vrati «Hrvatski vojnik» pušku na rame, još se iz nje dimi, stade mirno i gleda u nas. Nije ni njemu jasno, kako mu  je naletilo, da je pogodio. Okrene se Trampo prema onoj dvojici, pokazuje na «Hrvatskog vojnika» i kaže: «Ovo je jedan od lošijih iz mog voda!» Ti se još nisu snašli, gledaju, nije ni njima jasno, ne govore ništa, samo se okrenuše k'oda si ih ubojo i odoše.

Pametni pivac

Sredina siječnja 1992. Dojadi vojnička rana, pa se momci organizirali. Ima žutinice i kumpira, samo bi tribala jedna kokoš. Ali kokoša nestalo. Tokalo Peru nabavit kokoš. Zna on di ima. U babe iz donji Mešina. Pere će u kokošinjac, a Mrčela i Jozo će čuvati stražu. Tako i bilo. Na nesriću Pere malo više popijo. Uvalio se nekako Pere u kokošinjac, ali malo mu se mantalo, kokošinjac nizak, pa on kleka. Kokoši skaču i kokodaču, ne daju se uvatit'. Pere za krilo jednu, za krilo drugu, kokoši skiče i lamataju, jedna ga udre nogon i raskrvari po obrazu. E, ne'š ti meni tako, zabeštima Pere, stavi glave skupa i zavrne in vraton. Izlazi Pere iz kokošinjca, a nigdi straže. Gleda Pere, kad odjednom ga nešto udari po leđima. «Lupežu jedan, meni sirotinji, e nećeš, ostavi. Jadna ti san ja kukavica, ostavi kokoše nesritniče, gori si od četnika!», viče baba i udara Peru šakan po kostima. Ostavi Pere kokoši i uteče. Što sad? Kumpiri i žutinica očišćeni, a nema kokice. «Osta je još pivac i kokoš, donit ću ja pivca», kaže Jozo. Ajde. Već je noć. Ponijo Jozo bateriju, uša u kokošinjac i meka pivca podpuzu. Pivac muči, muči i Jozo. Već je kasno, pa nema niko voje peć. Ostavi za sutra. Stavili pivca pod škaline i zatvorili ga daskan. Tadić na straži, prethodno instruiran. Ako baba dođe, ne smi vižitavat po vojnom objektu, a ispod škalina su mine. Jasno? Jasno! Dolazi baba ujutro: «Di je moj pivac, dušmani?», viče baba. Ni'ko nema pojma. Nismo mi, bi'će ko drugi?! «Jadna ja kukavica i 'vo malo sirotinje, mog lipog pivca» piva baba. Kad odjednom: «kukuriku, kukuriku, kukuriku, kukuriku». Piva pivac ispod škalina. A ko je moga mislit' da će pivac zvat babu upomoć, da je tako pametan. Puno pametniji od nas. Skoči baba, Tadić se miče, sruši baba daske, ujti pivca podpuzu i uputi se kući. Ode baba i ronza. Ronza i pivac: «ko-ko-ko-ko.» Uvečer smo ili kumpira iz prpe, a Pere je počeo pisati pismu. Dio ide ovako:

U kokošar mene su utrali, nji' dvojica stražu su držali.

Unutra su tri kokoši bile, ja od puta zadavijo dvije.

Kad na vrata, na vratima baba, dvi kokoši ja zadavi džaba.

Baba viče, kune u sav glas, daj kokoši ti četnički pas.

Što san moga nego jon i' dati, pa otiša u kuću spavati.

Tjelovježba

Trampin vod smješten na Gabelina brigu, u našin kućan. Iza briga Balina glava, ničiji položaj, a iza nje Sinjal, četnički položaji. Biće jedno kilometar i po. Trampo, inače, k'o pravi zapovjednik, stentan. A ima i zašto. Sičanj 1992. Oženjen čovik, a žena rodila. Mali Mihovil. Otiša ujutro vidit' malog i ženu. Vratijo se popodne. «Sve je u redu, što ću in ja. Samo ću in smetat'», objašnjava Trampo. Odužio se sičanj, na terenu više od 15 dana, a priča se da smjena neće doći još za misec dana. A judi se malo ulinili. Ne može to tako. Odlučio Trampo uvesti malo reda. Nije da reda nije bilo, svak je zna svoju ulogu. Znalo se 'ko meso nabavja i pogađa, 'ko koje, 'ko vino nabavja, 'ko kuva, znalo se ko pere suđe, ko kuva kavu. Sve se znalo. Ali fali vojničke obuke. Najavi Trampo: «Od sutra započinjemo svakodnevnu tjelovježbu». Diga se Trampo ujutro malo kašnje, doručkova dvi vete kruva,  kokošje paštete i kapule. Zgadilo mu se vrigano meso, kobasice i jaja. Zapalio cigaretu, uzejo kavu i izlazi na balkon. Biće jedno deset i po sati. Gleda. Isprid kuće Umljanovića polje. Malo nagnuto, ali za nogomet dobro. Igra se već desetak dana uzastopce, malo razjužilo pa se stvara glib. A kad se stvori glib branke se primišćaju naviše, a za brankan iđu i igrači. Mladi hrabri momci zagrnili nogavice, na nogama većinom vojničke čizme, poneko ima patike. Nekima drobčići poskakuju, kolina klecaju, ali se ne daju. Koji talenti, kakvi poteza, Gospe moja! I s obe noge u prsi, i umisto balun pogodijo nogu, i glava o glavu, i može balun ti ne'š, i podapete noge i iskidani botuna. A gliba! Po glavi, po kostima, po kolinin, rukan, svugdi. Da nisu domaći judi, čovik i' nebi pozna. Odmakle se branke već podaleko od kuće, dosta povisoko, taman toliko da se igrači vide s četničkih položaja. I biće kojem četniku nije bijo drag nogomet, pa on sijo za Browing, stiska tetik i opalijo. Ra-ta-ta-ta-ta-ta. Čuli igrači pucnjavu i fijukanje metaka, zaustavili igru, pa onda, da si vidijo. Koja je to trka bila! To je nemoguće ponoviti. Nema, stariji, mlađi, mršaviji, deblji. Puni trk, pa proklizavanje, pa kolombari, pa klizanje na sve četri,  parade, obaranje, guranje, čudesa. U roku od 5-6 sekundi dvadesetak se zadihanih, blatnjavih momaka stvorilo pred kućom. Gledaju jedni druge. Svi zdravi i čitavi. Gleda i Trampo, smijucka se, pa će im:

«Momci moji mogu van reć' da ste me ugodno iznenadili. Obeća san van za danas tjelovježbu, ali neće je biti. Vidim ja da vi imate kondicije i za bacanje.

Zov rodnih ognjišta, 2004. br.2 (19)