Iša' moj čača na Kunjak, materi mojoj na silo,

u nom drugom nesritnom ratu, davno je i to bilo.

Did Mate načejo petakinju, nalijo bukaru vina,

meka je na siniju, iskri, još nije ni pala pina.

Nucka ga baba da proba: «nu uzmi, vidi jel' kako'».

Okatac, muškat i vugava, lipo, pitko, a jako.

Potegne čača dopo', bi još, al' više nije smijo.

Triba reč' po duši, ima je začin', nije nagladno pijo.

Gledaju u nj'' da čuju 'oće l' ga pofalit' il' neće.

On pucne ustin, pa 'nako, k'o da je stručnjak, reče:

«dobro ti je baba vino, ali nije k'o moje».

Mater sa bande u smij, uz komin muče nji' troje.

Did nezna što bi sa sobon, sa banka duvan sori,

pa se unda ujtio vatre, a ne triba kad lipo gori.

Ošine ožegon po glavnici, vrcnile iskre pod ploče.

Taknilo Strižića u živac, tako se čoviku 'oće.

A baba misli u sebi: «vidi ti koje riči i od koga,

ma što no reče, nema bojeg vina u selu od moga.

Je li red tako štimat' didovo vino, a Šita!?»

Tila mu je izgovorit' svašta toga, jerbo je mirita.

Ali nije, već mu je rekla, 'nako 'jucki, ufino:

«nije ti, zete, duša pokojnog Šite k'o moje vino.»

Ovo mi je puno puta i čača priča, pa bi puka od smija.

Sad san, evo, tu štoriju ispriča' vama, smijen se i ja.

Čovik 2009.

Zov rodnih ognjišta, 2009. br.1 (28)